Pred vama je dakle priča, prava pravcata, i to prema istinitom događaju! Daroviti pisac je naš drug Nemanja Stamenković (saznaćete i kako smo mi povezani), o kome nam je pričala naša Mina iz BRC Trail sekcije, i predstavila ga ovako:
“On u većini slučajeva kada učestvuje na maratonu zapravo istrči ultramaraton, jer je trkač koji kada završi svoju trku vrati se na stazu i pruža podršku drugarima u poslednjim kilometrima i trči sa njima kada im je najteže. I kada završi svoju distancu u štafeti, nastavlja još jednu dužinu sa drugaricom, kako bi je pejsovao do finiša.
Okupio je prvu “atletsku” ekipu na Biološkom fakultetu kako bismo učestvovali u štafeti na Bg maratonu, i okupljao nas svake godine iznova, a by the way svake godine (4 puta) je naš faks bio na podijumu, u konkurenciji DIF-a i visoke sportske i zdravstvene škole! A onda je i na poslu nastavio širenje trkačkog duha, pa smo zajedno skupili prvu ekipu sa Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo koja je učestvovala na Belgrade Business Run-u! Ima ga na svim slikama sa starta, u prvom redu, crna majica 🙂
Mnogo puta je i “prodavao” svoje kilometre, kao početni korak u povezivanju trčanja i njegovog humanitarnog aktivizma. A evo dokle je stigao, do više od 200 000 rsd u jednom potezu, kada je udružio trkačku zajednicu BRCa!“
A Nemanja nam je pored svega toga poklonio i ovu priču… Kako su patike postale magične?
Baš nekako u to vreme radio sam eksperimente u laboratoriji, kada mi je na pamet pala ideja koju sam još davno osmislio – da pođem u Beč i bodrim jednog od najvećih sportista svih vremena. Četvrtak popodne je već, i odluka je definitivno pala! U agenciji kupujem kartu za relaciju Beograd-Beč za čitavih 1€. Da, da, kartu koja je bila jeftinija čak i od peronske… Nisam rezervisao smeštaj. Ni kartu za nazad. Ništa. Stavio sam u džep nešto malo para i pasoš, par stvarčica u torbu, i legao da spavam.
Ujutru kad je trebalo da krenem, u ranac sam stavio i jednu patiku. To su tada još bile obične, trkačke patike, kupljene 4 meseca pre mog polaska na ovo putovanje…
Želeo sam u njima da se pripremam za jedan od najvećih svetskih maratona u Berlinu, i istrčim stazu na kojoj je Kipčoge istrčao vreme svetskog rekorda.
Na žalost, zbog povrede, te patike nisu imale priliku da dotaknu ispucali beogradski asfalt, i ostale su zabačene u kutiji na dnu mog ormara. I tako sve do tog jutra.
08:00 je sati ujutru i polazim za Beč. Moj drugar Dušan mi tokom putovanja rezerviše smeštaj, ali ne u hostelu koji smo pogledali brzinski dan pre mog polaska, već u sasvim drugom delu grada. Ispostaviće se da je to bio pun pogodak, ali ne zbog smeštaja, soba ko soba, krevet ko krevet. A spavao sam i po železničkim stanicama, koga briga.
Popodne stižem na glavnu autobusku stanicu u Beču, i posle prepešačenih 6-7 km ulazim u sobu. Za stolom sedi momak po imenu Čibudu. Kenijac koji igra ragbi, ej, a rođen u zemlji dugih pruga! Došao i on da gleda Kipčogea. Nakon kratkog razgovora, odlučujemo da krenemo zajedno da vidimo stazu gde će već sledećeg dana, biti ispisana istorija. Nedaleko od hostela, ispred nas iz gradskog parka iskočila je jedna lisica, u sred Beča, za dobrodošlicu! Čibudu joj se poprilično približio da bi je uslikao, i nakon što sam ga pitao da li je siguran u to, samo mi je rekao: „U Keniji se ne mogu videti, kod nas samo hijene ulaze u dvorišta i kradu nam stoku…“ a zatim se, videvši moje izbečene oči, nadovezao sa pitanjem: „Šta, ne znaš šta su hijene?“ Nastavio je da mi priča o Keniji, safariju, nacionalnim parkovima, trkačkim kampovima tamo, svahiliju… Kakva zemlja, i kakvi ljudi!
Dolazimo na stazu. Hodamo, pa potrčim par stotina metara tamo gde će sutra, ispostaviće se, biti ispisana istorija. Pregazili smo već oko 15 km, i nazad smo u hotelu. Nema sna. Kao da ću ja trčati tom stazom i pisati istoriju. 7h i 30min je, a ja ni oka sklopio. Drugar Boris iz Beograda pridružuje nam se, i sva trojica jurimo ka stazi. Stižemo u minut. Tamo je nepregledna kolona navijača, a mi hvatamo sjajnu poziciju, svega dvestotinak metara od ciljne zone. I svi smo tamo samo zbog jednog čoveka (?), i samo jednog cilja.
Odzvanjaju topoti udaraca dok prvi put prolazi pored nas. Metar od mene. Ne vredi da opisujem taj osećaj, jer ne mogu. Svaki naredni put ti topoti bili su sve jači, a moje ruke modre od udaranja onog banera ispred mene. I tako 9 puta.
42 elitna atletičara. Al samo on je tu sve vreme. Ne hodaju, lete. 1:59:40. Ja sam video to. I radovao sam se kao nikada do sada, kao malo dete. Najveći sportista i još veći čovek.
Probio sam se u prvi red do cilja i dotakao njegovu ruku kada je sa osmehom pobedonosno mahao zastavom Kenije. A Kenijci tamo, svi kao jedna porodica. I svi smo pevali zajedno Hakuna Matata!
Umorili ste se od čitanja? Čekajte još malo, jer i ja sam čekao mnogo dugo, da uživam, da još malo gledam njih koji su učinili ovaj dan nezaboravnim!
Čibudu, moj cimer, saznaje da su svi atletičari smešteni u elitnom hotelu Meriot. Rekao sam Vam da su svi Kenijci kao porodica, neverovatno je koliko sreće i dobrote zrači među ovim ljudima, iako se ni ne poznaju i prvi put u životu vide jedni druge. I mi smo tamo, zahvaljujući mom cimeru Čibuduu koji nas je poveo u Meriot kao svoje prijatelje, odmah pored Patrika Sanga – Eliudovog trenera, njegovog masera Pitera, vođe pejsmejkera i velikog atletičara Bernarda Lagata, pa zatim i drugih velikana, Čelima, Čogea, Korira, braće Ingerbrigsen, Džulijana Vondersa… i mnogih drugih.
I sedeli smo tako dugo u lobiju hotela… Iako je sada već prošlo gotovo 5 sati od kako je istorija ispisana, mislim da je moje srce još uvek udaralo u ritmu aplauza i buke navijača na poslednjih 100 m do cilja… Gospodin Patrik Sang, Eliudov trener, primao je čestitke samo nekoliko metara dalje od nas. Gledao sam ga sa osmehom na licu, dok su mi njegove reči prolazile kroz glavu: “Sećam se kada je 16 – godišnji Eliud došao kod mene da pita za plan treninga. Razmišljam šta bi bilo da sam ga odbio. Da li bi istorija bila drugačija?” Tako sam želeo da ga zagrlim, i kažem „hvala“ što je pristao, jer da nije bilo njega, ovo bi verovatno bio samo još jedan običan vikend.
Ipak, nisam hteo da ga uznemiravam, jer, tu je bilo mnogo važnijih ljudi od mene, koji sam netremice i sa sjajem u očima gledao u njih. “Gledaj, Bernard Lagat, wooow!” – rekao je Čibudu, i skrenuo mi pogled na mesto gde se upravo pojavio svetski šampion na 1500m i 5000m, i dvostruki osvajač olimpijskih medalja na srednjim prugama! Jedino je on tada mogao da otme moj pogled sa trenera Sanga. Sve vreme se smejao. 44 mu je godina, i svojim iskustvom bio je određen za vođu pejsmejkera na ovom istorijskom putovanju. Seo je dva stola pored nas. I samo je najednom Čibudu rekao: “Hajde, idemo sad!”
Podrhtavanje mojih ruku eksponencijalno je raslo sa svakim korakom kojim smo bili bliže njemu. „Hej Bernard, možemo li da se slikamo sa tobom?“ – upitao je Čibudu. „Wow, kako dobar dres. Ti igraš ragbi?“ – oduševljeno je gledao dres ragbi reprezentacije Kenije, koji je nosio moj cimer Čibudu. Onda je video i moju majicu. Onu zbog koje sam obišao pola grada, veče pre polaska na put, tražeći nekoga ko može da mi je ištampa (majicu možete videti na slikama).
„Ljudi, hvala vam! Hvala što ste došli i pomogli nam u ovome!“ Nema šanse, on se nama zahvaljuje! Kakva legenda, kakav čovek! I sve vreme sa velikim osmehom na licu. A onda je potpisao moju patiku! Ja imam delić istorije! Onu patiku kojoj nije bilo suđeno da bude istrošena kilometrima beograskih ulica…
Ostali smo tu još neko vreme uživajući i gledajući ljude koji su učinili ovaj događaj specijalnim… Ali, Eliud Kipčoge se nije pojavio. Nedugo zatim, otišli smo u zabavni park Prater. Kupio sam kartu za rolerkoster, da me izvoza ljudski, da vidim je li ovo bio samo san, ili sam upravo proživeo najbolji vikend u svom životu.
Došli smo u hostel. Već je skoro 22 h, i Čibudu se spremao da krene. Njegov avion poleće za par sati. „Kakva slučajnost.“ – rekao je sa osmehom, dok je zatvarao svoj kofer. „Tako je htelo. Ti si bio naša srećna karta za ovo putovanje! Beskrajno hvala čoveče, siguran sam da ćemo se opet videti! Čuvaj se.“
Ležao sam u krevetu, kada se setih kako je, još dok smo bili u Meriotu, Čibudu pričao nešto sa svojim sunarodnicima na svahiliju. „Wow, i On je ovde, odmara se u svojoj sobi!“ – rekao mi je tada. „Odlazi sutra.“ Bio sam previše uzbuđen tada da bi u mom mozgu ta informacija mogla biti procesuirana, jer, toga dana sam bio svedok istorijskog događaja, sedeo u društvu svih tih velikana, i na kraju upoznao Bernarda, i dobio njegov potpis kao najbolji suvenir koji sam mogao poneti kući! Pre polaska, Čibudu mi je rekao da je siguran da će jednog dana upoznati i Eliuda.
Ja nisam hteo da čekam drugu šansu, i znao sam gde ću otići sledećeg jutra. Sjajne građevine, dvorci i ulice Beča će morati da sačekaju, stajaće oni tamo i sledećeg puta kada dođem… „Ovaj vikend ne može biti bolji“, pomislio sam. Stavio sam patiku ispod jastuka, i malo kasnije zaspao. Te noći nisam sanjao baš ništa. Valjda zato što sam to radio čitavog prethodnog dana.
Bilo je baš rano, a ja sam već pakovao stvari i spremao se da napustim hostel. Nedugo zatim, stigao sam ispred Meriota. Baš negde u to vreme, par minuta nakon što sam stigao, pejsmejkeri su krenuli na zajedničko rastrčavanje. Gledali su moju majicu sa likom Kipčogea i pozdravljali je sa osmehom. „Čestitam momci, sjajan posao, i hvala“, sklopio sam dlanove i uzvraćao pozdrave.
Najednom auto sa tamnim staklima stao je na sred ulaza, nedaleko od mene, i iz njega su izašli trener Sang, menadžer Valentijn, Eliudova porodica, i On – pobednik 10/11 maratona, svetski rekorder, svetski i olimpijski šampion, i prvi čovek u istoriji koji je istrčao 42,195 km za manje od dva sata. Tu je, nije otišao!
Ušunjao sam se u lobi hotela, i stidljivo stao pored jednog stuba, da ne bih smetao nekome. Trener Sang je pogledao par puta sa osmehom ka meni, ali, Eliuda nigde nije bilo, odmah je otišao nazad u sobu. „Nema veze, ja ću čekati“, pomislio sam. Stajao sam već dugo tamo. Gledao sam ka vratima lifta, i svaki put kad bi krenuo da se spušta ka prizemlju, neka jeza je prolazila kroz moje telo.
I atletičari su se već uveliko vratili sa rastrčavanja. Prolazili su tu čini mi se po stotinu puta, ali, njega nije bilo. Nisam hteo da odem. “Čekaš Eliuda? Baš si strpljiv. Vidi se da si njegov veliki navijač. Bilo je još dosta njih koji su čekali, ali su svi odustali.” – rekao je gospodin iz organizacionog tima ovog događaja koji je radio za registracionim stolom. „Hteo bih da ga vidim još jednom dok sam ovde. Mogu da čekam satima.“ – odgovorio sam. „Nadam se da ćeš imati sreće.“ – uzvratio je sa iskrenim osmehom, potapšao me po ramenu i otišao.
Sada je prošlo već punih 6 ipo sati kako sam tamo. Ni pola metra se nisam pomerio sa onog mesta od stuba. Zamišljao sam taj susret, smislio sam čak i šta ću mu sve reći, samo, nisam još znao da li će se On pojaviti. “Doći će uskoro…” – došapnuo mi je jedan sedi gospodin, pa pogledao u sat: „…za nekih 15-ak minuta, nadam se.“, namignuvši mi.
Tada nisam ni shvatio da sam pričao sa gospodinom Hermensom, atletskim menadžerom najvećih imena ovog sporta. Naježio sam se. Maločas je u lobi stigao i jedan gospodin sa sinom. Zatražio je kakvu pisaljku od mene, a zatim me pitao da li i ja imam nešto da mi Kipčoge potpiše. „Sjajno, Bernard Lagat ti se već potpisao!“ – rekao je gledajući moju patiku koju sam izvadio iz torbe. Bio sam toliko uzbuđen da nisam ni primetio u njegovim rukama startni broj koji je Eliud nosio na svojim grudima na Berlinskom maratonu 2018. godine, kao i da na njemu stoji njegov potpis i vreme svetskog rekorda koje je tada ostvario.
10 metara od nas stajao je i Eliudov menadžer Valentijn, pogledao me, a zatim kao da je rekao jednom od kolega: „Znam, primetio sam ga već“, i izvadio mobilni telefon iz džepa. Bio sam siguran da zove Eliuda. „Videću ga!“ – pomislio sam, i već krenuo da ponavljam u sebi po hiljaditi put onih par rečenica koje sam želeo da kažem Kipčogeu. Svih onih 6 i kusur sati čekanja, stalo je u jednu sekundu. Vrata lifta su se otvorila, a nasmejan i drag lik stajao je na metar od mene. Pozdravio se sa gospodinom pored koji mi je ranije zatražio pisaljku. „Došao sam da upišemo novi rekord pored ovog iz Berlina!“ – rekao mu je gospodin koji je, ispostaviće se, jedan od organizatora Berlinskog maratona.
Seo je i počeo da potpisuje njegov broj i časopise. Fotograf koji je stajao pored rekao je Eliudu: „I ovom momku potpis na patiku ako može!“, a zatim uzeo moj telefon kako bi nas uslikao. „Čekao Vas je ovde satima, došao je još jutros pre 9h.“ – dodao je gospodin koji je radio za registracionim stolom.
Eliud me je oduševljeno pogledao, kao da je on bilo koji običan čovek, i da ne može da veruje da je neko čekao toliko samo da bi njega video. Zahvalio mi se glasom iz koga je zračio mir i spokoj, i nasmejano uzeo moju patiku. Ruke su mi se tresle.
Pokazao sam moje dlanove ljudima oko mene, dok ju je Eliud potpisivao. Zadivljeno i sa nevericom su me posmatrali. Počela je i usna da mi igra, i obrva. Srce je odavno jurcalo, još brže od njegovog tempa juče. Nisam mogao ništa da kažem, samo sam ga jako zagrlio. „Juče je bio najbolji dan u mom životu. Hvala što si ga učinio posebnim!“ – traljavo i nerazgovetno sam izgovorio preko drhtajućih usana…
Ubrzo je otišao, izgledao je previše umorno. I dalje sam drhtao, a prošlo je već 20 minuta od tog susreta. „Ti si srećan čovek danas, rekao bih! Drago mi je zbog tebe!“ – rekao mi je isti onaj gospodin sa registracionog stola. „Izgleda da jesam! Znam bar dva čoveka koji su ovog vikenda ispunili svoj san!“
Nekih četrdesetak minuta kasnije, vratio sam se u hotel sa četiri „Merci“ bombonjere. Jedna je bila posebno potpisana. Na njoj je pisalo sve ono što sam želeo, a nisam mogao da kažem Eliudu prilikom našeg susreta. „Ova je za Eliuda, ova druga je za trenera Sanga, a ove dve za Vas i Vašeg kolegu! Beskrajno hvala!“ Krenuo sam ka izlazu Meriota, kada me je zaustavio: „Čekaj, ovo je za tebe.“ – uzviknuo je, i pružio mi oficijalnu majicu i kačket sa ovog događaja. „Jako sam srećan zbog tebe. Ti si sjajan momak, zaslužio si ovo. Zaista ću se potruditi da predam ovaj poklon Eliudu i gospodinu Sangu. Želim ti sve najbolje!“ – pozdravili smo se, i otišao sam. Žurio sam ka metrou koji vodi do centra Beča da bih Borisu ispričao sve ovo. Ni on nije mogao da veruje da je ovo zaista stvarno. Posle toga smo prošetali gradom…
Sve one građevine bile su zaista lepe, ali mene ništa više nije moglo da impresionira. Ako mislite da ste nekada dotakli nebo i bili najsrećnija osoba na svetu, možete zamisliti kako je meni bilo tada. I još uvek je. Sada imam sjajnu bajku koju ću jednog dana pričati deci. Oni možda to neće razumeti, i imaće neke svoje omiljene ličnosti i uzore, ali ću im je sigurno pričati sa istim sjajem i ushićenjem kao što je danas pišem Vama.
U ponedeljak rano smo stigli kući. Čvrsto sam zagrlio patiku, i vrlo brzo zaspao sa njom. Kao da će mi je neko oteti, i da je ovo i dalje san. Čim sam otvorio oči, pogledao sam u nju, i samo se nasmejao. „Vreme je da se vratim u stvarnost!“ – pomislio sam, i požurio na posao da ispričam ovu priču mojim kolegama.
I zato, ne čekajte sutra ili dan kada će se kockice poklopiti, i ne slušajte šta će vam drugi reći. Ako dovoljno jako verujete u svoje snove, oni će Vam se i ostvariti! I ja sam tog dana shvatio: #nohumanislimited.
Ostalo je istorija…
Nemanja je ponudio nešto što je njemu bilo jako vredno (“magičnu patiku”) na licitaciju u humanitarne svrhe, sakupljao se novac za Dražana, članovi BRC-a su se organizovali uz Dražinu pomoć i licitacija je bila više nego uspešna. Novac je prosleđen i nadamo se najboljem svi zajedno! Izlicitirani predmet vrlo snažan simbol trkačke ere u kojoj živimo, pa nije čudno što su se baš trkači BRC-a pobrinuli da on završi u našoj trkačkoj kući u Beogradu, u našem Hub-u. Patike sa Kipčogeovim svojeručnim potpisom od sada krase naše prostorije da nas podsećaju da “No human is limited” i “We run this together” u svakom smislu. Hvala!
