BRC je između ostalog postao poznat po tome što ovde zajedno treniraju sve generacije, svih profesija, i vrlo često čitave porodice! Danas vas upoznajemo sa petočlanom porodicom Čakarević, koja je uspela već nekoliko puta da donese pet medalja kući, sa iste trke, a na ovaj način razvijaju se svi zajedno i grade jedan divan odnos prema sportu i životu kod mlađih članova porodice. Dejan nam je ispričao celi priču – pa hajde da upoznamo Čakareviće!

Svi na okupu!

Ko su Čakarevići?

Ja sam inženjer elektrotehnike. Rođen i odrastao u Beogradu. Poslednjih 15-ak godina više na rukovodećim nego stručnim zadacima. U Oslu vodim operativni deo jedne norveške firme, a u Beogradu njenu ćerku firmu… pa sam zbog prirode posla stalno na relaciji Beograd – Oslo, tako da već godinama jedne nedelje radim u Beogradu, druge u Oslu. Kad nema korona virusa, naravno. Više od 20 godina se bavim izgradnjom mreža mobilne telefonije.

Senka je inženjer tehnologije, iz Slatine u Hrvatskoj. Došla je na studije u Beograd u vreme SFRJ, završila fakultet, zaljubila se i ostala! Zbog prirode mog posla i redovnih odsustvovanja, nakon rođenja trećeg deteta smo se dogovorili da ona ne radi i preuzme veći deo odgovornosti oko funkcionisanja porodice… i tako napravimo neki balans. Ovo naravno nije baš lako ni njoj ni meni, ali smo se navikli i učinili da funkcioniše.

Bez obzira na zadatke na poslu, naš „glavni projekat“ su 3 ćerke, od 10, 13 i 16 godina (evo, već se radujem što ću za 2 godine imati 3 tinejdžerke u kući!). Bez obzira što se trudimo da prema deci budemo jednaki, one imaju svoju prirodu i svaka je svet za sebe… sa svojim interesovanjima i sposobnostima. I dobro je da je tako.

Radna nedelja je prilično popunjena, ali se trudimo da nađemo zajedničkog vremena uveče i vikendima. U poslednje vreme smo dosta aktivni u organizaciji Prvi put sa ocem, koja neguje porodične vrednosti u sredini koja je stimulativna i izmešta porodicu iz zone komfora (porodična kampovanja i planinarenja).

Kako izgleda jedan dan kod vas u porodici?

Pretpostavljam da je naša dnevna rutina slična onoj u drugim porodicama. Roditelji koji ustaju nešto pre dece, da im ne bi uskratili onaj minut spavanja koji uvek nedostaje. Dosta dnevnih obaveza i jasno definisan raspored. Zajedničko vreme uveče i sumiranje dana.

Ja radim veoma dugo, standardno bar do 6 ili 7 uveče. Ipak, imam sreće da mi je kancelarija na 5 min od kuće (kad radim iz Beograda), pa pauzu za ručak planiram kod kuće između školskih smena. Tako imamo i tih 20 min ručka zajedno.

Dobar izgovor da se negde otputuje za vikend!

Pre nego što krenemo o trčanju, kakva su vaša sportska iskustva od detinjstva do danas?

Nažalost, moram da priznam da se nikada nisam aktivno bavio ni jednim sportom. Da sam tada znao ono što znam danas, sigurno ne bi bilo tako. Ipak, 70-ih i 80-ih, u vreme pre mobilnih telefona i interneta, provodili smo dosta vremena napolju. Na biciklu, sa loptom, penjući se po drveću i sl.

Senka je bila bolja od mene, pa se aktivno bavila rukometom, dok nije povredila ligament kolena.

2018. godine ti i Senka krećete da trčite u BRC-u. Da li je bilo ranijih pokušaja da trčite i zašto baš trčanje?

Ja sam pokušavao i ranije. Dugo radno vreme za računarom, kao i sedalni način života i van posla, su počeli da mi zaista smetaju. Nekoliko puta sam pokušao da se bavim nekom aktivnošću, uglavnom korišćenjem usluga teretana, ali mi nije išlo. Uglavnom zbog toga što sam često bio odsutan, na putu, a nakon pauze od nedelju-dve je teško ponovo se motivisati svaki put.

Pokušao sam i da samostalno trčim, ali sam to očigledno radio pogrešno. Nakon nekoliko stotina metara bih se zadihao i umorio… pa onda forsirao sebe da izdržim koliko god još mogu. Posledica toga je samo umor i iscrpljenost. Sada naravno znam da je to bilo zbog toga što nisam mogao da odredim umerenu brzinu za zagrevanje i da dišem kako treba… ali tada sam samo zaključio da trčanje nije za mene, jer je previše zamorno i dosadno.

Senka je takođe pokušala trčanje na traci, ali je kao i ja zaključila da je ono psihički zamorno (dosadno). Tek kada smo sa BRC-om počeli da trčimo napolju, shvatili smo koliko je to prirodnije okruženje.

Odluka da trenirate zajedno je stvar ekonomičnosti (u isto vreme imate trening) ili je bio neki dogovor da uradite nešto zajedno?

To je stvar ekonomičnosti, ali i želje da i vreme rekreacije providimo zajedno… imajući u vidu da tog zajedničkog vremena nemamo dovoljno.

We run this together!

Prvi treninzi, prva iskustva i kakav je bio osećaj trenirati napolju, šta je ono što vas je motivisalo da nastavite sa treninzima tokom cele sezone?

Osećaj treniranja napolju je sjajan. Nakon prvih meseci u BRC Školi trčanja smo shvatili da je to prirodno okruženje čoveka… kao i to da nam je u teretani, tj. na traci, najviše i smetala ta monotonija. Čim čovek dostigne kondiciju da može da trči sa sličnim naporom kao kad npr. hoda, počinje da primećuje stvari oko sebe i uživa u okolini.

Pored toga, s obzirom da imamo sreću da živimo u delu sveta u kome postoje sva četiri godišnja doba, sa prilično blagim prelazom, promena uslova treninga napolju se i ne oseti. Pretpostavljam da bi bio šok za organizam kad bi neko ko nije imao aktivnosti napolju odjednom odlučio da istrči van u januaru na -10C… ali kad treninge napolju ima u kontinuitetu, onda se i telo polako prilagođava promenama, pa su one neosetne.

Došla je na red i završna trka Škole trčanja, istrčali ste Ljubljanu i došao je kraj sezone. Koji je razlog bio da nastavite da trenirate? 

Na kraju prve sezone u BRC-u, naša završna trka je bila 10km u Ljubljani. Sama činjenica da smo probili granicu od 10km je tada bila neverovatno dostignuće za nas, ali je atmosfera u kojoj je ono ostvareno ostavila još jači utisak. Više od 100 trkača iz kluba, reka ljudi koja trči gradom, hiljade posetilaca na ulicama koji nas bodre (neki i nude kolačima, sokom, rakijom), orkestar na cilju. I naravno – medalja.

Trke i sakupljanje medalja jesu nešto lepo, ali nisu ono najvažnije. Glavno je to što nam je trčanje promenilo način života, dalo novu perspektivu i energiju… a ponekad možda i mesto na kome sagorimo neki pritisak koji postoji u današnjem stresnom životu. Ono je sada bitan deo naših života.

Nastavak treniranja i dolazak Dunje u BRC. Kako je ona gledala na vaše uspehe u trčanju? Da li je krenula jer ste joj dali lep primer pa ste je zaintrigirali ili?

Svakim svojim postupkom roditelji daju deci primer, a taj primer (naročito ako se rutinski ponavlja) ima mnogo jačeg uticaja nego bilo koja reč. Možete deci po ceo dan pričati da npr. ne treba da puše ili gube vreme na društvenim mrežama… ali ako svojim primerom pokazujete nešto drugo, ta reč neće imati nikakvog efekta.

Deca su svakako svedoci našeg ponašanja u sportu, a naše aktivnosti su ih potakle da se i one aktiviraju. Mi nikada nismo vršili bilo kakav pritisak da se bave trčanjem, jer svako ima svoje sklonosti i interesovanja, ali smo primetili da je naš model ponašanja uticao na njih.

I ranije su se ćerke bavile sportom, menjale interesovanja i sl. Ipak, od kada smo se Senka i ja aktivirali i prihvatili trčanje kao sastavni deo dnevne rutine, i one su promenile svoj pristup. Više im se ne dešava da na svoj trening idu nevoljno (kao ponekad ranije), već je to nešto što se radi rutinski i sa shvatanjem da je lako i dobro. Kao npr. kad pereš zube pred spavanje.

Na istom događaju svako istrči trku u svojoj kategoriji

Trčanje polako ulazi porodično u vaš dom od tog trenutka, da li i koliko često pričate na tu temu? Planirate zajedno trke ili je svako za sebe trkač?

Porodičnih trka, nažalost, nema dovoljno… ali se trudimo da ih posećujemo. Ili, što je češće, da na istom događaju svako istrči trku u svojoj kategoriji. Mislim da smo prvi put svi doneli medalje iz Temišvara, a onda to ponovili još nekoliko puta. Takav događaj svakako jača porodični duh.

Mali je broj porodica koje treniraju zajedno, šta misšliš da je razlog tome? Znajući da živite u jednom kraju grada, radite na drugom, a trenirate na trećem, koliko je izazovno i naporno sve postizati?

Pretpostavljam da je teško da svi članovi porodice usklade interesovanja. Mi smo možda imali malo više sreće.

U okolini u kojoj živite i radite, da li vi, kao porodica koja je aktivna, pričate na temu bavljenja fizičkog vežbanja ili je to tema samo za vas porodično? Ima li nekih komentara?

Pošto je vežbanje postalo deo života, postalo je i deo razgovora. Sa prijateljima, rodbinom, na poslu. Tako smo i mi počeli da se bavimo trčanjem, na preporuku kuma Zorana.

U početku su komentari uglavnom šaljivi vezani za naziv prve sezone (“Škola trčanja? Sledeće ćete upisati Školu disanja ili hodanja?“) ili usmereni na zdravlje (“Da li je bezbedno u kasnim četrdesetim početi sa trčanjem”). Takve priče prestaju za nekoliko meseci, a svakako nakon ljubljanskih 10km.

Mi se zaista trudimo da prenesemo svoje iskustvo onima koje zanima, ali da nikako ne namećemo mišljenje. Kada sumiram poslednje dve godine, sem nekoliko prijatelja koji su se učlanili u klub, bilo je više onih koji su pod tim uticajem počeli da se bave nečim drugim ili bar više i redovno kreću (dugo šetaju, planinare, voze bicikl). Mislim da je to sjajno i zaista mi je drago zbog toga.

Generalno, vaše mišljenje, koliko ljudi zaista trenira u svetu zaposlenih i koliko se vodi računa o tome? Ili je to stvar pro forme?

Čini mi se da kao neko ko zbog posla ima priliku da na dnevnom nivou poredi naše životne navike sa onima u Skandinaviji, mogu da povučem dobru paralelu. Bavljenje nekom sportskom aktivnošću je postalo nezaobilazan deo svakodnevnice Skanidnavaca (pogotovu u urbanim sredinama), pa tako i deo standarnih priča na poslu (small talks).

Ne sećam se kada sam poslednji put u Oslu upoznao nekog ko se ne bavi nikakvom fizičkom aktivnošću. Pitanje više nije “Da li nešto treniraš?“, nego “Šta treniraš?“.

To nikako ne znači da su svi vrhunski sportisti, već da se bave onime što im njihove sklonosti i mogućnosti dozvoljavaju i da im je to sastavni deo života. Kao deo osnovne zdravstvene higijene. To u poslednje vreme ide dotle da se na ljude koji nemaju nikakvu fizičku aktivnost gleda kao da su nemarni prema svom zdravlju, kao npr. na strastvene pušače.

Takva atmosfera polako, ali sigurno, stiže i u Srbiju. Bavljenje nekom fizičkom aktivnošću je poželjna karakteristika sadašnjeg ili budućeg zaposlenog. Ona znači da je veća šansa da će on imati balansiran život, dugoročno biti zdrav i sa dovoljno energije. Kod trčanja na duge staze, očekivana je i upornost.

Da li ste išli zajedno na neku trku i kako je to izgledalo?

Išli smo na nekoliko porodičnih trka zajedno (Subotica, Temišvar, nekoliko po Beogradu). Uglavnom su dečije trke bile odvojene od onih za starije, pa je to bila prilika da mi bodrimo ćerke na cilju… kao i da one bodre nas na našim trkama. Kompletna atmosfera je bila sjajna. Odlazak na ovakve trke je za nas sličan odlasku na letovanje (pripreme, pakovanje, putovanje), a i povratak (sumiranje iskustava). Situaciju pred trku bih pre nazvao uzbuđenjem, a ne tremom… ali mi se čini da je nekako do sada u tim trenucima najzabrinutija bila Dunja. Ona je očigledno “najstarija“ od nas petoro. Sve to nestaje u trenutku kad trka počne.

Trke su sjajne zbog toga što postavljaju neki dugoročni cilj za koji se spremamo, ali i zato što predstavljaju dobar izgovor da se negde otputuje za vikend.

Medalje su tu, a sada zaslužena dremka!

Šta je to što vas i dalje drži u trčanju, a ne nekom drugom obliku rekreacije?

Zbog prirode mog posla, veoma mi je teško da se redovno bavim većinom aktivnosti. Trčanje napolju zahteva veoma malo opreme (majica, patike i šorc će uvek stati u kofer), a trening se može obaviti bilo gde. U tom smislu, u poslednje 2 godine sam trčao svuda gde me je život u tom periodu naneo: Srbija, Norveška, Makedonija, Grčka, Švedska, Danska, Holandija, Portugal, Italija… Ne postoji mnogo aktivnosti koje daju takvu fleksibilnost.

Pored toga, tu je i trkačka zajednica, koja je po pravilu zdrava i odgovara našim sklonostima.

Za kraj, ko je najveći ljubitelj trčanja od vas troje: Dunja, Senka ili Dejan? 

Najteže pitanje na kraju.

Svako nekad ima dan kada mu se ne izlazi iz tople kuće, na trening po hladnom i kišnom vremenu. Zbog toga je velika prednost kad idu i drugi ukućani, jer nekako niko ne želi da izneveri one druge.

Dunja još uvek istražuje svoja životna interesovanja, pa tako i sportska… što je normalno u tom uzrastu. Zbog toga u konkurenciji ostajemo samo Senka i ja. Oboje trčanju pristupamo sa velikim entuzijazmom, ali ako bih morao da proglasim pobednika, rekao bih da je ipak to moja supruga.