Na samom početku 2020-e godine imali smo priliku u našem Hub-u da uživo pitamo naše šampione (vidi link) o svemu što nas zanima vezano za njihov trening – u gostima su nam bili Aleksandar Adžić i Ognjen Stojanović, obojica nosioci državnih titula, ali i nosioci naših boja. Ova godina jeste bila sve što nismo planirali, ali neka ostane ubeleženo da je BRC ove godine zajedno sa našim najuspešnijim triatloncem Ogijem, redom osvajao postolja:

  • Državno prvenstvo Srbije 10.000m na stazi – srebrna medalja 🥈
  • Državno prvenstvo Srbije u polumaratonu zlatna medalja 🥇
  • Državno prvenstvo Srbije u planinskom trčanju bronzana medalja 🥉
  • Državno prvenstvo Srbije u krosu zlatna medalja 🥇

Kako se sezona lagano privodi kraju, pitali smo Ognjena neka još ličnija pitanja, proverili kakvi su planovi za Olimpijske igre, govorili o trenerskom pozivu, vrhunskom sportu. Sledi svež Dražin intervju sa Ogijem, zavalite se i uživajte, obećavamo da ćete naučiti nešto novo i zavoleti Ogija još više!

Državno prvenstvo u polumaratonu, Čačak 2020

Ćao Ogi, verujem da treniraš dok ti stižu pitanja, pa nas interesuje kako izgleda jedan tvoj dan?

Svaki dan je malo drugačiji jer treninzi variraju od ponedeljka do nedelje, ali najčešći dan koji je obično 4 puta nedeljno izgleda ovako: budim se u 7 h, na putu do bazena pojedem neko voće da ne bih plivao na prazan stomak, plivam od 7:30h, i potom oko 9h doručkujem kada se vratim sa plivanja. Ukoliko plivam u 8:30h ili kasnije, onda moram da imam pravi doručak pre treninga.

Drugi trening je obično vožnja oko 10:30h, u trajanju od 2 do 2:45 h. Zatim sledi ručak i posle ručka legnem da odmorim ako sam umorniji, a ako nisam onda odradim stvari na kompjuteru koje su vezane za sportiste koje treniram, a često budfe posla i oko logistike za trke, pripreme itd. Pa kada to odradim onda legnem i obično odspavam 30 minuta što mi mnogo znači za oporavak zbog trećeg treninga.

Kada ustanem pojedem manju užinu, a zatim idem na trčanje oko 18h. Dva puta nedeljno radim vežbe za stabilnost trupa koje praktikujem neposredno pre trčanja. Nakon trčanja jedem užinu, a obično u periodu od 19:30 – 20:30h večeram.

Nakon večere ili odradim nešto na kompjuteru ili se opustim u stanu gledajući film, čitajući knigu, a naravno ima i dana kada odem na piće/večeru sa društvom.

Nemam neko konkretno vreme leganja, ali uglavnom je to oko 22-23h. Sve u svemu često se rutina svodi na prethodno navedeno, dok je petak uglavnom aktivni oporavak sa jednim laganim treningom, a nedelja dan bez plivanja sa dužom vožnjom (3-4 h) i sa trčanjem. Vrlo sam fleksibilan i naučio sam da mogu da uskladim različite rutine i različita vremena treninga.

Npr. zimi u Španiji prvi trening radimo u 10h, što je obično vožnja, nakon toga trčimo, a plivamo uveče u 18h. Ono što bih naveo jeste da mi ne prija trening u periodu 13-16 h kada volim da mi je vreme ručka i odmora, stoga ne praktikujem trening u tom rasponu. Inače nisam ni ljubitelj suviše ranih treninga ujutru, jer telo nije skroz vitalno i nikada ne može kvalitetno i intenzivno da se odradi kao što može oko podne, posle podne ili predveče.

Pored toga, san smatram najbitnijim aspektom u treningu i mnogo mi teže padne 2 sata kraći san nego dodatni trening. To je dodatna činjenica zbog čega nisam ljubitelj (iako mi nije problem) suviše ranog ustajanja, 7:00 h mi je neka granica. Španska rutina mi mnogo prija za dobar trening, a prvi trening radimo dosta “kasno” u poređenju sa većinom triatlonaca, međutim dan je dosta dug i ima dovoljno vremena za 3 treninga i kada se prvi krene u 10 h.

“Triatlon je jedan sport, ne tri sporta.”

Posle više od decenije provedene u vrhunskom sportu, koliko si daleko od 10.000 sati koliko je izračunato da je potrebno da bi se neko kvalifikovao za OI? Da li je istinita teza da je potrebno 10.000 sati rada da bi postao vrhunski u tome što radiš?

Siguran sam da imam preko 10.000 sati treninga sa obzirom da sam 25 godina u sportu izdržljivosti i 15 godina u triatlonu. Nisam preciznije izračunavao, ali Garmin Connect od 2015. svake godine pokazuje oko 600 h godišnje (u poslednjih 365 dana 700 h) samo vožnje i trčanja. Ne plivam sa satom tako da fali 250-300 h plivanja, a i vežbe takođe ne radim sa satom. Stoga od 2015 imam oko 800-950 sati treninga godišnje što je oko 5.000 sati, a od 1995. do 2015. sigurno imam više od 5.000 h tako da je pređena ta “magična brojka”.

Međutim ta brojka je više mit nego realnost. Istraživao sam tu temu jer sam radio diplomski rad u vezi talenta u sportu, i čitao sam knjige Gladvela (Outliers – veliki osvrt na rad Eriksona koji je i postavio tu hipotezu 10.000 sati) kao i Epštejna koji je bazirao knjigu na osnovanoj kritici tog mita, i zaključak koji se najjasnije vidi iz te sjajne knjige Sports Gene je da to pravilo ne može da se uzima zdravo za gotovo u praksi jer postoji veliki broj slučajeva gde ljudi sa 20.000 sati nisu dostigli svetski vrh, a ljudi sa 5.000 sati jesu.

Zavisi mnogo od discipline i sporta i nije isto porediti igranje šaha, sviranje klavira, violine i triatlon ili fudbal. Zavisi i da li se ti sati rade kvalitetnim i fokusiranim radom ili se odrađuju “radi reda”. Uglavnom, talenat je presudan za svetski vrh, pored samog rada, i nebitno koliko određeni sportisti skupili sati, ako fali natprosečnih veština nikada neće moći da budu top u svetu, iako samim radom itekako može da se dostigne svetski nivo. Na mom sajtu ima zanimljiv i koristan članak koji dosta bliže opisuje tu temu i može da se pročita na ovom linku.

Redak si primer da si i trener sa fakultetskim obrazovanjem i vrhunski sportista, koliko ti je to pomoglo, a koliko puta ti je odmoglo? Koliko je teže biti Ognjen trener sam sebi i Ognjen kao atleta?

Ima ona dobra “u teoriji, teorija i praksa su isto, dok u praksi to nisu…” i u potpunosti se slažem sa time jer pogotovo u triatlonu teorija i praksa zaista imaju određeni raskorak, a razlog tome je velika kompleksnost samog triatlona i uticaj velikog broja faktora koji ne mogu tako lako da se kvantifikuju i postave u teorijski model. Ti teorijski modeli su rađeni za druge bazične sportove, i onda mnogi treneri smatraju da oni mogu da se transliraju i na triatlon, što nije slučaj.

Plivanje kao pojedinačan sport i plivanje u triatlonu su dva različita sporta; dugoprugaško trčanje i trčanje u triatlonu su dva različita sporta. I na različit način moraju i da se treniraju. Iako osnove treninga u sportu izdržljivosti mogu da se primenjuju na veliki raspon disciplina i sportova.

Međutim samo uklapanje tri discipline u jedan sport jeste umetnost samo po sebi, i usudio bih da se da kažem da je više umetnost nego nauka. Zbog toga i triatlonci/ke koji imaju pojedinačne trenere po disciplinama u većem procentu ne uspeju da poprave performanse na trkama nego što to uspeju, jer je neophodna usaglašenost treninga između tri discipline. Triatlon je jedan sport, ne tri sporta.

Često se nauka u triatlonu dosta komplikuje, a stvari su u suštini jednostavnije i jednostavnijim pristupom mogu da se poprave performanse i dođe do veoma visokog nivoa. Triatlonci su po prirodi znatiželjniji i obrazovaniji ljudi, i to ih često tera da se bave detaljima, međutim vrlo često zbog toga zanemare bazične stvari koje su osnova i prvi nivo piramide. Tako da mnogi imaju “pristup naglavačke” dobijajući utisak da su vrlo profesionalni jer se bave sitnim detaljima, ali sa druge strane pogrešno rade osnovne stvari. Kobe Bryant je rekao jednu izuzetnu rečenicu – “do the simple stuff right” (radi proste stvari valjano), i ako postoji ikakva tajna u triatlonu, to je jedna od tajni – tako prosta, a često zanemarena.

Što se tiče konkretnog pitanja mislim da mi svo moje iskustvo kroz bavljenje sportom, kao i samo teorijsko znanje koje sam stekao samoinicijativno čitajući još od srednje škole, a zatim i studirajući osnovne i master studije na Fakultetu za sport u Beogradu, mnogo znače da se bavim sportom na ovom nivou. Čovek se ceo život uči i usavršava, pogotovo u triatlonu koji je mlad sport koji evoluira. Takođe, ogroman značaj u mom napretku i saznanjima imaju moji bivši treneri Franja Fratrić (koji me je najduže trenirao, od 2005. do 2010. godine, i koji mi je ujedno bio i profesor na Fakultetu, ogromna je šteta za naš sport i za akademski svet što nas je napustio pre 3 godine), Portugalac Sergio Santos (trenirao me je 2010-2012), Španac Carlos Prieto (trenirao me je 4-5 meseci u 2014. godini, on je ujedno i moj poslednji trener, ali smo prekinuli saradnju jer sam pravio pauzu zbog zdravstvenih problema) i Španac Roberto Cejuela (trenirao me je celu 2013. godinu) sa čijom grupom triatlonaca radim par meseci svake zime kada odem na pripreme tako da u suštini u Španiji radim po njegovom programu.

Iskustvu i znanju je mnogo doprinela i činjenica da sam imao tu sreću da treniram sa zaista velikim brojem triatlonaca i triatlonki u svetu i radim različite pripreme sa različitim grupama sportista i tako dobijem uvid u njihov rad. Postoji stotine puteva da se stigne do vrha, ne samo jedan, ali problem je što postoji na hiljade pogrešnih puteva koje treba izbeći. Tako da ne postoji samo jedan ispravan način treniranja, mnogi šampioni našeg sporta su različitim putevima stigli do vrha.

Sa obzirom da sam sebe treniram od 2014. godine ne mogu reći da sam ikada vršio podelu u smislu “Ognjen trener” ili “Ognjen sportista”, uvek sam vrlo jasno znao šta i kako treba da radim, jer pored iskustva koje imam, dobar sam i u osluškivanju svog organizma. Naravno, i od same 2014. svake godine radim na sebi i učim kako iz iskustva i novih saznanja, tako i na osnovu grešaka koje sam pravio i koje pravim.

Jedan od mnogih svetskih podijuma – Kirgistan 2019.

U 2020. godini planirane su bile OI u Tokiju, odložene su. Koliko ti je to pomoglo, a koliko odmoglo i kakav je sada plan za OI 2021? Ukoliko se ne održe ili se nekim slučajem ne kvalifikuješ, da li nastavljaš ka svom snu, a to je plasman na OI?

U suštini nije bitno uticalo jer se taj završni period kvalifikacija od marta do maja translirao na 2021. godinu, odnosno sledećeg marta će se nastaviti i trajaće do maja.

Plan je da budem u top formi u martu i ta poslednja dva meseca odradim na najbolji način; to je sve što je u mojoj moći. Ove godine sam uspeo već krajem februara da budem u odličnoj formi, tako da mi to daje samopouzdanja, imaću isti pristup sada na zimu kao što sam imao prošle zime. Ishod će zavisiti i od drugih triatlonaca zbog različitih ranking lista, tako da biće neophodno i malo sreće po tom pitanju.

Zaista verujem da će se Olimpijske igre održati u Tokiju naredne godine, bio bi to veliki presedan da se otkažu pošto mnogobrojna održana sportska dešavanja na kojima je učestvovao veliki broj ljudi (npr. Tur de Frans) pokazuju da sport nije ni najmanja opasnost, pored same činjenice i da je ozbiljnost samog virusa predstavljena mnogo većom nego što ona zapravo jeste.

Ako se ne kvalifikujem, ne verujem da ću pokušati da se kvalifikujem za Pariz jer imam 30 godina, a zbog činjenice da je format sprint triatlona veoma čest, sigurno će meni sa 32, 33 i 34 godine biti teže nego nekome sa 21 ili 22 godine. Poslednjih 5-6 godina se pokazalo da veliki talenti već pri izlazku iz juniora mogu da se takmiče u samom svetskom vrhu na sprint triatlonu (u Hambrugu na Svetskom seniorskom prvenstvu prošlog meseca drugo mesto zauzima Portugalac koji nema punu 21 godinu), dok to nije slučaj na Olimpijskoj distanci u toj meri.

Sa druge strane želim ozbiljnije da se posvetim dugom triatlonu, a kada bih krenuo sa 35 godina (2025. godine nakon Pariza) to bi već verovatno bilo kasno, jer je za dugi triatlon potrebno 1-2 godine (nekome sa mojim iskustvom) da se prođe “škola” te discipline tako da i na to treba računati. Zbog toga mislim da bi prolongiranje ka Parizu verovatno lošije uticalo i na šanse za Olimpijske igre, i na šanse da jednog dana postignem nešto bitno u dugom triatlonu. Postoje primeri velikih šampiona iz Olimpijskog triatlona koji su dosta kasno krenuli sa dugim triatlonom i nisu uspeli da postignu veći uspeh zbog povreda ili drugih problema.

Seti se perioda kad si krenuo iz plivanja u triatlon, koliko je bilo znanja i koliko ljudi se bavilo tada triatlonom? Danas su znanja mnogo dostupnija nego tada, tako da verujem da je lakše danas ući u svet triatlona nego tada.

Triatlon u Srbiji je 2005. godine bio zaista minoran sport. Maksimalan broj svih učesnika je retko bio 50 takmičara, kada se sve kategorije saberu. Mada sa druge strane imali smo nekoliko veoma dobrih takmičara poput Svetlane Brkić kojoj nije puno falilo da se kvalifikuje na Olimpijske igre u Pekingu, Nenada Sudarova, Save Sajka, Vladimira Savića kao i nekoliko takmičara koji su bili jaki u određenim disciplinama (Vučković, Tarajić, Matić).

Danas imamo mnogo više takmičara, ali mislim da “srednja vrednost” spremnosti prvih 5 ili 10 takmičara nije uopšte viša nego što je to bila npr. 2005-2007. godine.

Meni je mnogo pomoglo što sam od prvog dana imao dobru konkurenciju, i svi prethodno navedeni takmičari su me naterali da veoma brzo stasam u kompletnog triatlonca. Čak mislim da je na Pančevačkom triatlonu 2006. godine više takmičara išlo ispod 1:10 h nego ove godine na istoj trci. To sam zapazio nakon ovogodišnjeg izdanja analizirajući rezultate. Stoga je potrebno da se pojave mlađi takmičari sa aspiracijama za veće rezultate, i očekujem da se u narednih 5 godina više radi na kvalitetu i rezultatima, jer smo u prethodnih 5 godina napredovali što se tiče kvantiteta, iako naravno mladih triatlonaca i triatlonki nikada nije puno i biće odlično i da kvantitet nastavi da se povećava.

Franja Fratrić mi je bio trener u tom periodu i on je bio vrhunski stručnjak, na svetskom nivou, ne samo na nacionalnom. Zaista sam imao mnogo sreće da sam od prvog dana imao priliku da radim sa njim i učim od njega, i da nije bilo njega sumnjam da bi od početka bio na pravom putu. Tako da što se tiče “trenerske moći”, ni tu ne mislim da danas postoji neka ogromna razlika, iako svakako da postoji veći broj trenera jer imamo veći broj klubova i veći broj takmičara, pogotovo rekreativnih. Postoji dosta želje za usavršavanjem što je veoma bitno, a i lepo je videti da određeni klubovi rade kvalitetno i predano.

Mislim da je trenutna atmosfera u Srpskom triatlonu veoma povoljna i optimističan sam o budućnosti. Međutim da bi trener u triatlonu bio stručnjak, potrebno je mnogo rada, mnogo iskustva, mnogo znanja i usavršavanja. Polaganje ITU ili Ironman kursa (koje i sam imam tako da sam upućen u detalje) od par dana ne može da napravi pravog triatlon trenera, za to je neophodno mnogo više. Iskustva i rada pre svega, pored teorijskog znanja koje ne treba zanemarivati.

Svakako je činjenica da su danas znanja dostupnija i da je lakše ući u svet triatlona, međutim treba imati predznanja i iskustva da bi se napravila selekcija tih informacija koje su dostupne na internetu ili u knjigama. Postoji dosta zastarele i netačne nauke i dosta pogrešnih informacija. Tako da, obrni okreni, iako je danas lakše stići do saznanja, ne postoje prečice niti je lakše postati dobar trener.

Koji je to bio momenat kad si odlučio – to je to, bavim se triatlonom? Doneti odluku u tom trenutku sigurno nije bilo lako kao npr. biću košarkaš ili fudbaler, kako si znao da je to sport kojim želiš da se predaš 100%?

1995. godine sam počeo sa plivanjem u vidu rehabilitacije nakon operacije kuka, i do kraja devedesetih sam se kratko oprobao i u košarci i stonom tenisu, međutim ta dva sporta sam kratko trenirao iz razloga jer su mi plivački treninzi krenuli svaki dan, a pošto sam svakodnevno putovao iz Čelareva za Novi Sad, nije bilo moguće uklopiti ih sa školom i plivanjem. Mada ne verujem ni da sam imao veće aspiracije za košarku ili stoni tenis, više je to bila dečija zabava, pošto je plivanje znalo da bude monotono.

2003. godine, kada sam imao 13 godina, kao plivač učestvujem na Štrand triatlonu u Novom Sadu, na kratkom triatlonu za mlađe kategorije i rekreativce. Video sam plakat na otvorenom bazenu gde smo trenirali, i dobio sam želju da se oprobam. Sećam se vrlo malo tog dana, čini mi se da sam isplivao prvi i da me je u T1 zaobišla gomila takmičara dok sam brisao noge i obuvao čarape. Međutim sigurno da mi nije bilo previše interesantno jer sam vrlo brzo i zaboravio taj dan.

2005. godine se dešava ista stvar kao i 2003. – moj prijatelj (sada kum) i ja smo videli plakat i odlučili smo da učestvujemo u maloj trci Štrand triatlona. Prijatelj mi je pozajmio drumski bicikl tako da sam bio veoma motivisan. Pobedio sam malu trku u ukupnom plasmanu i time osvojio vaučer za večeru u kineskom restoranu. Međutim na podijumu organizatori TK “Dynamic” nisu fizički imali da mi predaju vaučer pa su me zvali da dođem na ligu trčanja gde će mi ga predati. Tako da sam ja u sredu, nekoliko dana nakon trke (jun 2005. godine), došao na ligu trčanja po vaučer, i nekim čudom su triatlonci iz Dynamic-a uspeli da me nagovore da trčim sa njima ligu na 5 km.

U životu nisam trčao ni 2 km odjednom, a pored toga došao sam direktno nakon plivačkog treninga od 4-5 km, u 3/4 bermudama i gumenim kežual patikama. Istrčao sam 20:00 min sa prolazom na 2 km na 8:00 min i prolazom na 3 km 12:00 min, bez sata. Nagovorili su me da dođem i sledeće nedelje (iako 5 dana nisam mogao normalno da hodam zbog upale listova) i otrčao sam opet 20:00 min, bez sata. Potom sam naredne nedelje (i nakon nove upale od 5 dana) došao i trčao 19:21 min. Dolazim i nedelju dana kasnije i trčim 18:42 min, tako da sam za 3 nedelje od nulte tačke došao do 3:44 min/km na 5 km. Ostalo je već istorija :-).

Vrlo brzo sam shvatio da je triatlon sport za mene i toliko sam bio motivisan da sam samoinicijativno znao da uradim i 2 plivanja (takmičio sam se u plivanju do leta 2006. godine) i 2 trčanja u istom danu tog leta. Imao sam toliko jasnu viziju i želju da napravim nešto veliko u triatlonu da se i dan danas, posle 15 godina, sećam mnogih detalja i emocija koje su me gurale napred od tih početaka. Jer nije baš tipično da neko sa 15 godina radi 4 treninga dnevno svojevoljno. Nakon prve tri-četiri lige, i nakon prve “oficijelne” trke koju sam radio u Zagrebu na super sprint triatlonu (a zatim i samo dan kasnije u Bačkom Petrovcu na distanci 1.5-27-8 km) znao sam da je triatlon sport koji zavređuje 100% moje pažnje i napora.

Trening u Čelarevu

Uloga porodice u celom tom procesu je bila sigurno veoma važna? Šta misliš, koliko je bitno imati jednu takvu okolinu koja ti daje krila da kreneš u nešto kao što je triatlon?

Uloga porodice je esencijalna u sportu. Nekada je bitnija čak i od samog trenera, iako to na prvi pogled zvuči naivno. Postoje roditelji koji previše pritiska vrše na decu, postoje roditelji koji ne daju dovoljno podrške deci, ali ja sam imao sreću da sam od prvog dana u sportu imao veliku podršku mame i tate. Mama nije imala podršku svoje mame (moje babe) kada se bavila košarkom i to joj je verovatno bila lekcija da mi nikada ne staje na put u mojim odlukama u sportu.

Takođe, veći deo moje porodice je sportski nastrojen – mama se bavila košarkom, rukometom i bila je veoma brza, tata se bavio atletikom jedno vreme – bio je sprinter i skakao je u dalj, ali je najduže trenirao fudbal. Trčao je ispod 12 sekundi 100 metara. Deda (mamim tata) je bio mnogo brz, dosta ljudi mi je to reklo. Inače bavio se fudbalom duži niz godina. Kažu da je trčao 100 m ispod 11 sekundi, ali naravno pre više od pola veka u jednom selu teško da je neki rezultat mogao biti skroz validan; da je trčao i 11.5 sekundi, i to je mnogo brzo. Deda i dan danas pomno prati sport, i svakodnevno gleda fudbal, tenis i ostale sportove. Tetka (tatina sestra) je u suštini jedina koja je bila uspešna u sportu izdržljivosti – trčala je kroseve u školi i uglavnom ih pobeđivala. Tako da mislim i da nije teško imati podršku u takvom okruženju, a pored toga odrastao sam na selu gde sam živeo do 13-e godine gde je normalno bilo da po ceo dan budemo napolju i jurimo loptu.

Kada sam krenuo sa triatlonom 2005. godine svakako da je bilo malo straha u porodici jer su mi doktori 1995. nakon operacije kuka rekli da nikada neću moći da se bavim trčanjem i sportovima koji nisu plivanje ili biciklizam i da moj kuk neće moći da podnese taj stres (čak je bilo i početnih predviđanja da neću moći da hodam). Ali vremenom su shvatili da sam veoma odlučan i da mi trčanje ne uzrokuje nikakve probleme sa kukom, tako da je vrlo brzo taj strah i nestao. Deda je takođe imao važnu ulogu jer mi je kupio prvi drumski bicikl, pošto roditelji u tom momentu nisu bili u najboljoj finansijskoj situaciji. On je uvek bio velika podrška, posebno na početku, kada roditelji nisu mogli da omoguće određenu stvar neophodnu za trening ili za trke.

Naveo bih još jedan presudan momenat koji se desio na kraju 2010. godine kada sam odlučio da krenem u rad sa portugalskim trenerom i da se preselim u Portugal u toku zime i napustim drugu godinu Prirodno Matematičkog Fakulteta na kojem sam studirao finansijsku matematiku. Na Svetskom prvenstvu te godine u Budimpešti u kategoriji U23 sam imao veoma lošu trku nakon koje sam shvatio da za korak dalje moram da krenem da treniram u grupi triatlonaca, tako da sam vrlo čvrsto tog dana odlučio da je vreme za novi i smeo korak.

U tim momentima sam imao veliku podršku roditelja koji ni jednog momenta nisu dovodili u pitanje moju odluku koja je bila veliki rizik. Jer napuštao sam Fakultet za profesiju koja je veoma dobro plaćena, a uvek sam bio dobar đak i takmičio sam se iz fizike i matematike i praktično sam se volonterski odrekao dobre plate par godina unapred, jer bih taj Fakultet svakako kad tad završio da nisam otišao u Portugal.

Ali ja sam znao da je triatlon moj poziv i uopšte me nije privlačio posao u banci ili kancelariji, i nisu postojale niti postoje te pare koji bi me učinile zadovoljnim za takav posao, vrlo svesno sam to uvideo te 2010. godine zbog čega mi nije ni bio problem da donesem tu odluku. Treniranje u prirodi je ono što me je ispunjavalo i što me ispunjava i imam sreću da to poslednjih 10 godina zovem poslom. Tako da sam podigao svu moju ušteđevinu i zaradu koju sam imao u tom momentu (par godina pre toga sam krenuo da zarađujem na trkama i imao sam međunarodnu stipendiju zbog pobede na seniorskom Balkanskom 2008. godine) i otišao sam u Portugal da jurim Olimpijski san.

Mama i tata nisu dovodili u pitanje da li ću uspeti ili ne, iako su bili svesni da nisu neke šanse da ću nastaviti sa PMF-om i da su šanse da se uspe u triatlonu ne baš velike. Na kraju sam imao veliku sreću da je troškove priprema naknadno platio Olimpijski Komitet Srbije (tako da nisam ostao bez sve svoje ušteđevine), iako prvobitno nisu pružili podršku, ali to nije promenilo moju odluku ni u jednom momentu, jer ja sam odlučio da idem u Portugal sa ili bez bilo čije podrške. Tako da mislim da taj primer najbolje opisuje šta znači podrška roditelja u momentima kada se prave velike životne odluke i kada se ide putem kojim korača mali procenat ljudi.

Bitnu podršku u poslednjih 4-5 godina mi pruža žena koja mi je mnogo pomogla da se više fokusiram na trening i trke jer je dosta stvari nesebično podredila meni. Takođe, njena vrhunska kuhinja me održava zdravim i sitim za velike energetske potrebe treninga što mislim da mnogo znači, jer kada sam živeo sam dve i po godine često sam zbog umora ili manjka volje od treninga lošije jeo, što nije idealno jer je veoma bitno unositi dovoljno hrane i jesti kvalitetno.

“Prošao sam par puta “glavom kroz zid”, ali verovatno samo i na taj način čovek može da spozna svoje limite”

Koje je tvoje najveće mentalno iskušenje do sada? Da li je to neka sezona, da li je to neka trka i da li si ikada razmišljao da prestaneš da se baviš triatlonom?

Najveća mentalna iskušenja su bila 2014. godine i 2016-2017. godine kada sam imao zdravestvenih problema tj. ekceme po koži. 2014. nisam bio daleko da odustanem od profesionalnog bavljenja triatlonom jer pored problema sa kožom, vukli su se problemi još iz 2009. godine kada sam bio pretreniran (svojom greškom jer sam dodavao trening na Franjin program i nisam imao prave dane odmora). Anemija me je mučila, i imao sam vrlo lošu krvnu sliku, što se odrazilo i na ekceme jer je to sve povezano.

Pravo je čudo kako sam par godina uspevao da treniram, postižem dobre rezultate i pobeđujem Balkanska seniorska prvenstva sa tako lošom krvnom slikom. Rekli su mi figurativno da sam se “takmičio sa rancem od 10 kg” sa tako lošim vrednostima. Jednostavno sam imao tako jaku glavu i volju, da sam prelazio pored svih fizičkih poteškoća, ali naravno to je loše uticalo na organizam pa je zato početkom 2014. i nastao problem sa ekcemom prvi put od detinjstva.

Napravio sam pauzu, krenuo kvalitetnije da jedem, pojačao sam unos vitamina i minerala i nakon par meseci sam bio drugi čovek. Tada sam odlučio da ću da krenem sam sebe da treniram, bez ikakvog pritiska, i sa obzirom da su stvari krenule odlično, do dan danas nisam ništa menjao po tom pitanju.

Međutim krajem 2016. i početkom 2017. se vratio ekcem i taj period je bio veliki izazov za mene i možda i najteži period u mom životu. Ekcem je bio toliko kritičan da su hteli da me stave u bolnicu (odbio sam). Odbijao sam bilo kakav tretman kortiko kremama ili injekcijama, želeo sam da rešim problem na prirodan način, makar se mučio mesecima, a ne da ga “odlažem” jer te metode umirivanja ekcema su jako nezdrave i samo odlažu glavni problem.

Izabrao sam opciju da se pomučim da holistički pristupim problemu i izdržim mesece i mesece muke, umesto da prividno umirujem ekcem i tako dugoročno pravim još veći problem. Na svu sreću, mogu reći da sam 95% problema rešio 2018. godine nakon što sam dijagnostikovao da su uzrok mojih problema različite gljivice po koži koje su se pojavile kada je imunitet bio poljuljan zbog mnogo treninga i stresa, a ekcem je samo posledica toga. Od tada više pažnje posvećujem detaljima vezanim za umor, za krvnu sliku i generalno zdravlje. Dosta više slušam organizam i znakove tela, moram da pazim na unos vitamina i minerala, posebno gvožđda jer mi je to slaba tačka, a manje sam rob nekom zacrtanom treningu ili kilometraži.

Prošao sam par puta “glavom kroz zid”, ali verovatno samo i na taj način čovek može da spozna svoje limite. Moj najveći problem, kada su ti zdravstveni problemi u pitanju, jeste činjenica da mi je glava jača od tela, ali sa druge strane zahvaljujući jakoj glavi i volji sam postigao mnogo toga.

Sa pristupom “srce na teren” nikada nije bilo greške

Fizički, jedan od najzahtevnijih sportova kako tehnički tako i fiziološki, međutim retko ko se bavi psihologijom sporta, konkretno triatlona. Dosta sati provodiš trenirajući sam, putujući sam, kako se nosiš sa time? Odakle dolazi ta snaga i odlučnost, pogotovo u Srbiji koja nema baš razvijenu triatlon scenu?

Ne znam da li može da se kaže da imam sreću, ili sam jednostavno “stekao” i istrenirao um i psihu, ali mislim da je moja psihološka snaga verovatno moje najjače “oružje”. Uvek sam imao sređenu glavu, i nikada nisam imao ozbiljnije strahove, nedoumice, crne misli i nikada nisam sumnjao u sebe. Kada sam prvi put stao na liniju starta juniorskog Evropskog i Svetskog prvenstva 2007. godine nisam uopšte imao tremu. Tako je i dan danas, toliko sam smiren i pribran pred velike trke, da se nekad osećam “bezdušnim“.

Verovatno ni to nije idealno jer malo adrenalina dobro dođe, ali uvek sam bio neko ko je “radio domaći” pred trke pa je verovatno iz toga uvek i proizilazila činjenica da sam se osećao spremnim i samouverenim jer sam davao dosta sebe u pripremnom periodu. Mada i kada nisam mogao da treniram zbog povreda ili zdravstvenih problema, ja sam dolazio na trke sa stavom da mogu da pobedim, ali ne lažno ubeđujući sebe “da sam spreman”, nego iskreno verujući da mogu da pobedim ili odradim odličnu trku. Tako tu postoji mali paradoks jer i kada nisam uspevao da “uradim domaći” ja nisam klonuo duhom.

Jedan sam od onih koji su sposobni da na trci odu korak dalje, jer trenirao sam sa ogromnim brojem sportista koji bez problema rade sve treninge sa mnom, ali na trci nemaju šanse protiv mene. Trka je za mene uvek bila specijalna prilika i uvek sam imao pristup da moje psihofizčko stanje i fokus na dan trke bude na maksimumu.

Mislim da sam jako dobar u vizualizaciji i gomilu trka sam prošao u glavi unapred, gde je scenario iz vizualizacije skoro pa identičan onome što se desilo i u samoj trci. Nikada nisam imao problem da stisnem zube i dam sve od sebe, čak i onda kada nemam šanse za dobar plasman ili kada osećaji nisu dobri. Sa pristupom “srce na teren” nikada nije bilo greške, i nebrojeni broj puta sam sprintao za 27, 35 ili 43. mesto na velikim takmičenjima.

U sportu je uloga psihe esencijalna, i kroz karijeru sam viđao veoma spremne i talentovane sportiste koji nisu pokazali svoj potencijal jer im se dešavalo nešto sa glavom na dan trke. Da li je to manjak samopouzdanja, strah ili nešto treće, ne znam; verovanto su individualne stvari u pitanju.

Mislim da su mi mnogi sati provedeni u solo treningu samo ojačale psihu i da je to odličan trening za mentalnu jačinu, iako je mač sa dve oštrice jer mnogi sportisti pregore ili izgube volju. Teže je voziti 3 sata sam, nego 4 sata u grupi.

Sa druge strane solo putovanja na trku iscrpljuju više iz razloga jer moram da razmišljam o više stvari. Iako sam se davno navikao na to, jer sam obišao svet putujući sam, uvek mi znači kada imam priliku da mi neko pomogne oko logistike pred samu trku jer u tom slučaju mogu da budem fokusiran samo na trku, a ne na 5 ostalih propratnih stvari.

Rezultate koje postižeš u triatlonu i pojedinačnim disciplinama u Srbiji su impresivni, kako ocenjuješ da neko ko nije samo biciklista ili trkač može da bude uvek na postolju u pojedinačnim disciplinama ako izuzmemo tvoj talenat? Da li je to nedostatak znanja, struke ili čega već?

Iskren da budem mislim da je glavna poenta u tome što ja nisam fokusiran na to da pobedim Državno prvenstvo u određenoj disciplini, već da budem što bolji na svetskom nivou u triatlonu. Sam rad i težnja i sposobnost da se takmičim na najvišem svetskom nivou u triatlonu po definiciji znače i da moram biti sposoban da se takmičim i budem kompetetivan i na Državnom u atletskim ili biciklističkim disciplinama. Bazensko plivanje je dosta specifično pa se ne može gledati istom analogijom, mada siguran sam da bih bio kompetetivan i na Državnom u otvorenim vodama jer su bazensko plivanje i plivanje u otvorenim vodama dva različita sporta. U par navrata na plivačkim maratonima sam pokazao da mogu da se takmičim sa dobrim plivačima.

Tako da pobede u polumaratonu, krosu i 2. mesto u brdskoj vožnji od nedavno nisu bili moj glavni cilj treninga, već su oni posledica predanog rada od 15 godina, i to ka poboljšanju performansi u triatlonu, ništa drugo. Mnogi misle da su triatlonci prosek u tri discipline, međutim da bi neko bio u najboljih 50 ili u najboljih 100 u triatlonu u svetu, on po definiciji mora biti vrstan plivač u otvorenim vodama, vrstan biciklista i vrstan trkač. Konkurencija u triatlonu je jako visoka, primera radi samo u Španiji je 50.000 licenciranih triatlonaca/ki.

Dodatan faktor je i taj da li neko može da živi od biciklizma, plivanja ili trčanja u Srbiji. Odgovor je da može samo ako je internacionalni nivo, a trenutno u Srbiji nema mnogo takvih takmičara, u sportu izdržljivosti se verovatno mogu nabrojati na prste… pa samim tim je i volja i pristup tih takmičara limitirana i većina sportista nacionalnog nivoa su primorani da rade nešto sa strane što im automatski umanjuje fokus na sport. Tako da sam svestan te činjenice, jer ipak u Srbiji nemamo previše ozbiljnih takmičara u sportovima izdržljivosti, ipak je naš mentalitet pogodniji za sportove sa loptom, za tehničke i ekspozivne discipline. Sport izdržljivosti zahteva pre svega strpljenje i dugogodišnji, da ne kažem decenijski, predan rad.

Kada se desio tvoj prvi kontak sa BRCom? Upoznao si Veroljuba i Ivana u jednom momentu. Do danas dosta toga se promenilo. Kako je BRC izgledao tada, a kako danas iz tvog ugla?

Veroljuba sam upoznao pre 10-ak godina. Trčanje.rs je bio pionirski sajt jer je to bilo prvo mesto gde je moglo da se čita o trčanju kod nas. Hermes sajt Nikole Tošića je jedini raniji sajt koji se doticao triatlona i pojedinačnih disciplina triatlona. Nakon osnivanja sajta trcanje.rs, osnovan je i BRC i sećam se da je i tu bilo pionirskih koraka jer se klub od početka fokusirao na rekreativce, što nije slučaj u ostalim atletskim klubovima.

Veroljub i Ivan su jasno uvideli prethodne trendove na zapadu i pokušali su to da prenesu na Srbiju, što mislim i da su ispeli. Danas je BRC ozbiljan klub u kojem veći broj ljudi posvećeno radi u cilju pružanja najbolje usluge svim članovima, a ja kao profesionalni sportista i član kluba želim da dočekam momenat kada će BRC da ima ozbiljan atletski tim od 5 ili 10 atletičara/ki sa ciljem da se pobeđuju bitne trke u regionu :-).

Gde je Ognjen u narednih 10 godina, da li ideš na duže distance i da li je novi rekord u Full Ironmanu u Srbiji tvoj u narednih 10 godina?

Tako je, od kraja sledeće godine ili od početka 2022. fokus prelazi na duge distance. Što se tiče ciljeva u toj disciplini aspiracije se svode na neke bitnije rezultate u Evropi i svetu, pa ako uspem u tome automatski će i taj “nacionalni rekord” da bude posledica.

Mada nisam ljubitelj rekorda u triatlonu jer su staze različite, netačne, variraju uslovi i često nema smisla porediti ih. Pre bih da pobedim sa 8:30 h nego da budem treći sa 8:10 h. Npr. u Beogradu se većina ljudi ponosi novim ličnim rekordima, a bike je bio 2.5 km kraći, a trčanje 500 m kraće tako da treba dodati od 5 do 8 min (u zavisnosti od nivoa) za realan rezultat. Ja sam od prvog dana imao razvijenu svest o tome tj. bio sam iskren sam prema sebi i znao sam šta su realni rezultati, a šta ne, a imao sam gomilu “oficijelnih” rezultata trčanja po 13-14 min na “5 km” i 29-30 min na “10 km” u triatlonu što naravno nije ni teoretski moguće za mene u samoj triatlon trci. Iskrenost prema sebi je osnova za napredak.

“Nikada nisam imao problem da stisnem zube i dam sve od sebe”

Za kraj, kada bi mogao da opišeš svoju viziju života u par rečenica, kako bi to rekao?

Iskreno verujem da rad, napor, strpljenje i poštovanje moralnih normi moraju dati rezultat pre ili kasnije, nebitno koja sfera života je u pitanju. Divim se posvećenosti i dugoročnom radu kod drugih u ovo doba gde većina preko noći želi nešto da postigne, i moja vizija života je da uvek treba gurati napred uzdignute glave i ustajati ma šta god se isprečilo na putu i ma koliko puta padali.

Hvala Ogiju na izdvojenom vremenu! Ceo klub navija za tvoje nove uspehe!

Dragi čitaoci, na sajtu trcanje.rs možete naći još nekoliko tekstova o Ognjenu, a posebno su zanimljivi njegovi autorski tekstovi.