Predstavljamo vam prvi u nizu intervjua sa dugogodišnjim članovima BRC-a koji su i ove 2020-e trčali sa nama. Saznajemo zanimljivosti o ovim sjajnim ljudima i van staze!

Za početak, upoznajte brze noge BRC-a, maštovitog trejlaša, dr Nikolu Ilića :)

Ćao Nikola! Kako bi sebe predstavio nekome ko te ne zna (odakle si, čime se baviš, imaš li neki hobi osim trčanja)?

Ćao, ja sam Nikola sa Zlatibora. Godište ’88. i radim na jednom naučnom institutu, a bavim se svim mogućim sportskim i nesportskim aktivnostima na otvorenom. Pored toga, volim da čitam i kuvam, posebno od nasumično odabranih sastojaka koje sami uzgajamo ili ih negde sakupim, ukradem, dobijem, a ponekad i kupim.

Član si BRC-a veoma dugo, šta te je inspirisalo da kreneš da treniraš trčanje, tj. koji je to momenat u tvom životu bio?

Završio sam fakultet i započeo doktorske studije koje su me na jednu godinu potpuno okupirale i odvojile od svega drugog, ali nakon približno godinu dana sam shvatio da će biti nemoguće da se u potpunosti posvećujem samo jednoj stvari, i to stvari koja je tako malo fizička. Trebalo mi je više pokreta, nova mesta i novi ljudi.

I tako krećem na veslanje u rekreativnom odseku Partizana tek da vidim kako će to da izgleda, a izgledalo je jako dobro. Treninzi su od prvog dana bili prenaporni, ali posle njih sam uvek imao više enerije nego pre, i posle mnogo godina sam opet iskusio te nalete energije i zadovoljstva kada bi po dotadašnjoj logici očekivao da si najumorniji.

Tokom zagrevanja je bilo i trčanja, tako da sam već tu shvatio da mi solidno ide. Ali po dolasku zime se prestalo sa izlaženjem na vodu, a treninzi su se isključivo prebacili u zagušljive i neudobne teretane.

I onda mi u preletanju fejsbukom iskače ili reklama ili da neko od prijatelja prati neki Belgrade Running Club, i da od 7. novembra počinju sa prijemom novih članova (što je već sledeće nedelje). Ne znam baš da li je to za mene, ali hajde da pođem na predavanje koje održavaju pre toga samo da vidim kako to izgleda, neću se stvarno upisati. Sećam se da se okupilo prilično ljudi u nekadašnjem Mikser House-u i da je pričao Ivan Radenković i da sam od prvog trena bio oduševljen i odmah se prijavio!

I evo me tu već skoro 6 godina.

Nidža na svom terenu

Koja je tvoja prva trka i kada si shvatio da je to tvoj poziv u fitnes svetu?

Uvek je bilo nekih manjih trka i uvek su mi bile zanimljive, ali niti sam mislio da je to moj poziv, niti sam imao naročitog uspeha: školski krosevi (po zlatiborskim livadama, pa se čak mogu smatrati i planinskim trčanjem), Erski duatlon (ne znam da li je održan više od jedanput), na kom sam shvatio da je moguće trčati 2 km bez pauze, We run Belgrade,
gde sam shvatio da se može preći i celih 5 km.

Onda, čekajući svoj prvi polumaraton, prijavljujem se za trku na Avali koju organizuje neka nova organizacija Skyrunning Srbija i shvatam da ne mogu da čekam još više od mesec dana do Beogradskog polumaratona jer želim da se takmičim što pre! I tako je došla ta čuvena trka od 15-ak
km, na kojoj su se svi trkači više puta gubili, većina je iz raznih razloga zavedena pod DNF (uključujući i mene), i izazvala je priličnu osudu trkačke javnosti, ali kod mene je potpuno razbudila ljubav prema trčanju, i zauvek me orijentisala ka trejlu.

To što je bio mart i uobičajeno mnogo blata na Avali, a ja u patikama za asfalt, samo je doprinelo ovome, kao i ta vrsta ravnopravnosti gde su i neki od najboljih atletičara diskvalifikovani, dok su neki potpuni rekreativci došli do podijuma.

Prvi polumaraton ubrzo zatim je izazvao gotovo jednako uživanje, a više od svega moja prva prava i prva završena planinska trka Sokolov put o kojoj sam već više puta pričao i pisao.

Jedno vreme bio si član SRP-a, veoma brze ekipe koja je trčala polumaratone ispod 1:30. Po čemu pamtiš taj period i da li je ekipa još uvek aktivna?

Taj period pamtim po najzabavnijim i najtežim treninzima i najlepšim druženjima, prvim putovanjima i trkama. Iako je na samim treninzima retko ko uživao, uvek sam jedva čekao sledeći, a rasprave su obično uspevale da se odigraju čak i u fazama intenzivnog disanja gde nije moguće ni zdravo razmišljanje, a kamoli izgovaranje reči.

Ekipa je i dalje veoma aktivna, ali, nažalost, uglavnom pojedinačno. Mnogi članovi su napustili Srbiju i okupljanje nikada nije kompletno, ali nekoliko puta godišnje se ipak vidimo, često po nekoliko od nas i trenira zajedno, a i WhatsApp grupa se povremeno aktivira. I uvek je u planu neka zajednička trka ali, se već dve godine nismo usaglasili šta bi to moglo da bude.

Oduvek si voleo trčanje u prirodi, završio si dosta trail trka, dva puta si bio šampion u Skyrunningu, šta je to što te privlači planinskom trčanju? Verujem da je to što si odrastao na Zlatiboru, ali opiši mi tvoj osećaj treniranja i trčanja u šumi?

Ne znam da li Zlatibor ima veliki uticaj na to, i mislim da bih voleo da boravim u prirodi gde god da sam odrastao, ali svakako je bilo lepo od malena imati priliku da trčiš po livadama i igraš žmurke u dubokoj travi, skačeš s kamena na kamen preko potoka, klizaš po lišću šumskih bregova i hvataš se za korenje da bi se zaustavio. Igrati se šišarkama, puževim kućicama i kamenjem neobičnih oblika, a svake godine praviti novu kućicu u šumi ili kućicu na drvetu (od kojih, naravno, ni jedna nije uspela, ali je uvek bio izazov usuditi se da uđeš u njih noću).

Jedan on naročitih užitaka je bilo pronalaziti i jesti raznovrsne prve plodove, bilo da u njima uživaš (jagode, kupine, jabuke, lešnici i razno
drugo voće) ili ti je njihov ukus odvratan (kiselica, glog). Da, možda je ipak Zlatibor imao uticaja…

Planinsko trčanje je posebno zbog svoje neizvesnosti. Na trejl trkama (bar za sada kod nas) nema gužvi. Ubrzo po startu svi ostajemo sami i trčimo u skladu sa okruženjem i svojim mogućnostima. Često se ne zna šta nas čeka iza sledećeg ugla, šta stvara zvukove oko nas i koliko nas još to uzbrdica čeka posle ove velike.

I, kao što prema nekima smisao života jeste neizvesnost, tako, za mene, trčanje uz neizvesnost ima znatno veću draž od onog običnog poznatog trčanja poznatim stazama i planiranim brzinama.

Pobednik Skyrunning lige 2019. (po drugi put)

Mnogi to ne znaju, ali jedan si od retkih trkača koji se ne opterećuje satovima za trčanje. Sve treninge i trke koje si radio, trčao si bez sata? Kako uspevaš da ispratiš intenzitet treninga i da se snađeš u prirodi bez toga?

Primamljivo je znati različite podatke – koliko si prešao, kojom brzinom ideš, koliko energije trošiš, i na treninzima često ispitujem ljude sa kojima trčim o tome. Ali onda shvatim da je pojam koji sam ja imao u glavi obično jako sličan tome što čujem kao odgovor. Uz samo malo iskustva lako je proceniti i brzinu i pređeni put. Na kraju krajeva, da li je to toliko važno?

Dok trčanje traje, ne može sat, pored bezbroj drugih faktora, biti ono što upravlja tvojim odlukama. Kada se trčanje završi, ti si uradio ono što si uradio, i šta god da ti sat naknadno pokaže to neće promeniti postignuto u trci ili efekat koji je taj trening ostavio. Ne želim da prepustim tehnologiji da učestvuje i u onom delu mog života koji je od nje najdalji (neko bi rekao „ne gledaj na sat dok trčiš, pa samo posle kod kuće proveri kako je bilo“, ali znam da ne bih odoleo da gledam ako bi mi sat već bio na ruci).

I koliko mogućnosti za maštu ostaje pored toliko tehnologije? Volim da zamišljam da sam u nekoj drugačijoj stvarnosti gde iz raznoraznih razloga moram što pre da prođem nekim opasnim i nepoznatim stazama oslonjen samo na svoje sposobnosti. Na nekim mestima naiđem na malo hrane, vode, podatak o tome gde se nalazim, ali užitak je u neizvesnosti. Ili samo uživam u tom osećaju života kada se što brže krećem kroz neke nove predele smirujućih boja i podložne delovanju elemenata. A ako sam sa nekim, u
osećaju timskog duha, u zajedničkom jurenju za plenom/bežanjem od neprijatelja.

A razni vidovi snalaženja uvek su dobrodošli: možeš da pratiš tragove drugih trkača u blatu ili zgaženoj travi, ili su to možda tragovi organizatora koji su proveravali markacije ako nema trkača ispred tebe, ili su to tragovi zalutalih i zamišljenih duša za kojima i ti srljaš u propast; koliko je različitih otisaka, koliko je ugažena trava, da li su umorni sa kratkim koracima ili i dalje lete brže od mene? Zato ću postaviti kontrapitanje: Kako se snaći u prirodi i kako se snaći u svojoj glavi sa satom?

Pored trčanja, koje fizičke aktivnosti praktikuješ još i zašto?

Gotovo sve što se može praktikovati, pre svega šetnja, svaki dan i što više. Ovaj svet bi bio bolje mesto kada bi na razdaljinama kraćim od 5 km svi hodali. Kada nisam u Beogradu najviše volim vožnju bicikle kao sredstva koje ima odličnu mogućnost kontrole (gotovo kao sa sopstvenim telom), i omogućava upoznavanje sa nešto daljom okolinom, pa se u toku dana može pokriti veliki prostor neprohodan za druga prevozna sredstva, a predalek za šetnju i trčanje. Za otkrivanje novih predela je idealna i kombinacija vožnje bicikle i šetnje/trčanja kada se brzo može doći do novih mesta, a onda se ona lagano pregledati na nogama.

Pored toga, volim plivanje, koje i jeste moj prvi sport, mada trenutno ne plivam tako često. Jedno vreme sam se bavio veslanjem i kajakom, koji
daju jednu posebnu vrstu slobode za koju definitivno nismo rođeni, što ne znači da je išta manje prijatna.

I naravno, ono što je uvek na raspolaganju, a takođe veoma korisno, mada ne podjednako zanimljivo kao aktivnosti na otvorenom, su vežbe snage i joga koje potpuno početnički obavljam u stanu.

Nekoliko puta sam isprobao i penjanje, za koje mislim da je savršena dodatna aktivnost uz bilo koji sport, dopunjava prethodno pomenute aktivnosti na taj način da savlađivanjem svih gotovo da ne ostane mesto koje se ne može istražiti, a istovremeno je, barem po mom mišljenju, najzahtevnija fizička aktivnost koja se može zamisliti.

Postao si doktor nauka u svojoj oblasti (podseti me u kojoj) i kako vidiš i da li vidiš neku povezanost između trčanja i onoga čime se baviš?

Uvek moram da proverim koja je to zvanično oblast – tehnološko inženjerstvo ili hemijsko inženjerstvo ili malo preciznije nauka o materijalima, ali malo mi je draže, a najpreciznije, da kažem da glumimo nauku.

Dugo razmišljam o povezanosti sa trčanjem, ali ne uspevam da zaključim da je ima išta više nego u bilo kom drugom zanimanju, verovatno i manje nego u mnogima. Ono što i nije povezanost ali ipak važi je da, kada nerealna maštanja budu na izmaku ili bar na pauzi, mnoge ideje o eksperimentima i daljem radu mogu da se rode baš pri nekim dugotrajnim i usamljenim trčanjima. Ako se ne usavrše tehnike pamćenja, mnoge od njih nepovratno ispare, a čini mi se da su to upravo one dobre.

Idu zimski dani, šta bi preporučio članovima kluba da pročitaju, pogledaju dok ne trče? (ne mora da bude vezano za trčanje) :)

Ovo mi je i najdraže a i najomraženije pitanje. Odgovor je bio mnogo duži pa onda shvatam da ne mogu nabrojati sve moje omiljene knjige i filmove i da većina od njih mnogo znači samo zbog trenutka i stanja svesti u kojima sam ih čitao i gledao. Volim i knjige o trčanju, ali su one uglavnom jako slične pa u suštini postaju ili uputstva kako trenirati ili autobiografije trkača. Mogu istaći samo jednu za koju mislim da je jako korisna početnicima zbog smislenih i neekstremnih pristupa – Build your running body (Pete Magill, Tom Schwartz, Melissa Breyer), i koju bi svaki trkač trebalo da pročita, ako ništa drugo, kako bi shvatio kako funkcionišu procesi u našem telu. Pregledno i promišljeno je izloženo šta bi trčanje trebalo da bude za nas rekreativce sa aspekta treninga, i to treninga svakog važnog sistema u našem telu ili trkačkoj taktici ponaosob.

Ipak, jesen je za trkače uvek malo opuštenija, i umesto raspirivanja motivacije, mnogo više gode knjige za opuštanje i rasterećenje ali nikako po cenu nerazmišljanja. Tako da mogu predložiti neke od mojih omiljenih knjiga, od kojih su neke prve koje sam ikada pročitao, a danas, potpuno nepravedno, padaju u zaborav – Beli očnjak i Martin Idn od Džeka Londona su naizgled potpuno različite ali ogromne snage i okrenute ka nekom
divljijem vremenu i intenzivnijim osećajima. Zovem se Aram (Vilijam Sarojan) i Maslačkovo vino (Rej Bredberi) čitam uz mnogo smeha (pa i suza od smeha ili nekog neodređenog osećaja) i nostalgije za letom, a Svet se kaže šuma (Ursula Legvin) i Još malo pa nestalo (Daglas Adams) sa velikom strepnjom zbog smera koji je današnji svet odabrao, mada drugopomenuta knjiga donosi i mnogo smeha (čak i malo optimizma), da ne bude da predloge završavam u mračnom raspoloženju.

Što se tiče filmova i serija… Ima ih dosta dobrih, ali siguran sam da ih svi već gledamo i više nego što bi trebalo, pa je moj savet da se malo odmaknemo od svih ekrana i bolje pogledamo stvarnost a postanemo prisutniji u svojim životima.

Klub u kakvom si počeo da treniraš i ovaj danas – kako ti vidiš BRC ranije i sada? Kako ga vidiš u budućnosti?

Da, jako brzo je prošlo dosta vremena, ali mislim da sam se ja promenio više nego klub. Tada nisam znao ništa o trčanju i brzo sam se zagrevao za tu aktivnost, a u BRC-u sam uspevao da zadovoljim tu potrebu. Mnogi su nas u međuvremenu napustili, a mnogi novi došli, tako da je glavna razlika to što su neki drugi ljudi sada preuzeli tu početničku ulogu, a ja sam sad jedan od onih iskusnih.

Ima tu novih aktivnosti i drugačijih pristupa, ali mislim da je cela ideja i energija kluba ostala ista i jedino tako i mogu da ga vidim u budućnosti. Pre svega kao odlično mesto za zaljubljivanje u trčanje, mada jeste neminovno da se većina sticanjem iskustva postepeno okreće manjim grupama, manjim gužvama, i udaljavanju od grada, što je trenutno izvodljivo u BRC trail grupi koja radnim danima trenira po beogradskim parkovima i šetalištima, a vikendima širom Srbije pod vođstvom svima dobro poznatog Spartaka.

BRC Trail Crew

Za kraj, kad bi ti došao neko i rekao ti: Imaš još 24h života, šta bi radio u tih 24 sata?

U ovoj smirenosti u kojoj verujem da imam još više od 24 h života voleo bih da mislim da bih otišao da se vidim sa najbližom porodicom i prijateljima, ali da im ništa ne kažem o razlogu susreta, a zatim da nekoliko poslednjih sati provedem sam na nekim posebnim mestima za mene ležeći na osunčanoj travi, upijajući opojni vazduh i slušajući zvuk ptica.

Ali to je za ovako ozbiljnu situaciju previše maštanja, tako da je prava istina verovatno nešto drugačija, a ja bih ovo vreme potrošio pokušavajući da ga na sve načine, legalne i nelegalne, produžim.

Nidžo, hvala ti na ovom inspirativnom razgovoru. Vidimo se na stazi!