Reče moj prijatelj Nikola, ajde da istrčimo taj maraton da ne lažemo više ljude da smo maratonci a trčimo polumaratone.

Prošle nedelje u Ljubljani sam istrčao svoj prvi maraton. Skoro 24 sata sam bio u potpunoj euforiji poznatoj kao “runner’s high”. Da sam tada pisao tekst verovatno bi se sastojao od nekontrolisanih uzvika ushićenja “AAAAAA”, “Ja sam maratonaaaaac” i sl. prožetih pozivima svima da trče maraton, izjavama da ću sledeći maraton trčati za mesec dana, ili za nedelju dana, ili već sutra, ili sada odmah, samo da uspem da ustanem iz kreveta.

Dva dana kasnije, euforiju je zamenio potpuni mir i blagi osmeh zadovoljstva koji ne silazi sa lica. Još uvek ne mogu potpuno da se vratim redovnim obavezama i poslu. Ne ide. Razmišljam uglavnom o tome kako sam postao maratonac. Zanimljivo, najmanje razmišljam i sećam se same trke. Misli su uglavnom na mesecima i danima pre. Sada mnogo bolje shvatam reči mog prijatelja Bobana koji mi je jednom rekao:

Ne postaješ maratonac na trci, trka je samo formalnost. Maratonac postaješ na treningu i u procesu pripreme.

Kada sam prošle godine, baš u vreme Ljubljanskog maratona, počeo da razmišljam o trčanju svih 42195 metara, imao sam istrčan ceo jedan polumaraton sa veoma skromnim vremenom od 2:17. Ideja trčanja maratona je bila daleka i apstraktna. Fokus mi je tada bio da se ubrzam na polumaratonu. U tekstu “Kako sam početo da trčim” sam i napisao da mi je cilj da trčim 1:45. Prijavio sam se u Belgrade Running Club i bio jedan od najredovnijih na treninzima, potpuno posvećen zadatom cilju. Iako plan za 1:45 nisam ispunio u Beogradu već malo kasnije u Novom sadu, dobio sam samopouzdanje i potvrdu da redovni treninzi uz dobar plan treninga daju razultate.

Na startu. Tada sam već bio maratonac. Nekoliko sati kasnije je samo došla formalna potvrda toga.

Tada je ideja maratona postala realna. Bilo je dileme da li da se u klubu priključim grupi koja želi da se još ubrza na polumaratonu ili maraton grupi. Razmišljao sam, ako sa 1:45 spustim na 1:35, ja ću i dalje biti sasvim prosečan polumaratonac. Ako završim maraton, biću maratonac. Dileme više nije bilo. Poučen iskustvom prethodnih 6 meseci bio sam siguran da ako nastavim sa redovnim treninzima i zadržim nivo napora, da ću stići do maratona, baš kao što sam stigao ispod 1:45 na polumaratonu.

Ne ide to tako. Kao što nam je na samom početku jedan od maratonaca rekao: maraton nisu dva polumaratona. Dodao je i da je na maratonu najvažnija glava. Nisam to razumeo kako treba. Posebno nisam razumeo da se to ne odnosi samo na trku, već na ceo proces.

Od prvog dana do trenutka kada prolaziš kroz cilj, najvažnija je glava.

Ovih 6 meseci priprema za maraton je fantastično iskustvo. Verujem da to čudno zvuči i da sa strane izgleda kao čist mazohizam. Stotine i stotine pretrčanih kilometara. Dužine od 24 do 36km. Trčanje leti po vrućini. Ustajanje u 5 da bi bar malo izbegao vrućinu. Dehidracija, crni nokti, žuljevi, povrede, bolovi, grčevi. Led, kreme, masaže, fizioterapeut, istezanje, rolanje. Opsesivno čitanje testova trkačke opreme, saveta za maraton, naručivanja opreme. Socijalni život polako nestaje.

Socijalni život je trčanje i “recovery” (odmor nakon trčanja u lokalnom kafeu) sa drugarima sa trčanja. Sve je bilo podređeno trčanju. Privatne i poslovne obaveze sam usklađivao sa treninzima. Sve je moglo da se pomeri i otkaže, samo treninzi nisu.

Dva meseca pred maraton sam morao i na operaciju žuči. Znam da suludo zvuči da sam je zakazao tako da bude u “recovery” nedelji, da bi što manje izgubio od treninga. Na operaciju sam otišao istog dana kada sam istrčao subotički polumaraton jer, kako izgubiti i jedan dan. Bio sam beskrajno nervozan jer je lekar rekao da ću se u puni trening vratiti za dve nedelje, a u stvari je bilo tri. Hteo sam sa koncima da trčim 34km. Ono malo razuma što mi je ostalo u glavi je ipak prevladalo pa nisam.

Nadam se da sada razumete zašto je najvažnija glava. 6 meseci priprema je dugo. Jako dugo. Sedeo sam pre desetak dana sa svojim drugom trkačem, sada maratoncem, Sretenom i konstatovali smo kako nam je dosta. Želimo da konačno istrčimo taj maraton i vratimo nazad svoj život.

Glava mora da bude odlučna i čvrsta da vas iznese kroz 6 meseci svega što sam napisao, kao i uspona, padova, loše odrađenih treninga, sumnji, još sumnji, pada samopouzdanja, anksioznosti i nečeg što nisam znao da će doći, a mnogi su mi pominjali – ceo proces te natera da mnogo bolje upoznaš sebe, da vidiš svoje granice. Da vidiš gde si jak, ali posebno da vidiš gde si slab. Da se suočiš sa strahovima, dilemama.

Sve skrivene i potisnute stvari su izašle na površinu. Neke sam pobedio, neke su pobedile mene. Bitno je da sam glavne bitke dobio. Zato sam i istrčao tih 42195 metara. A samo nekoliko dana pre sam podsetio sebe na Meryl Streep na kraju jednog filma kada je potpuno slomljena rekla: “ I have doubts. I have such doubts.”

Kiša na startu, kiša na stazi, kiša na cilju….

A onda se setiš da ništa nije savšeno. Ni pripreme nisu bile savršene ali ni okolnosti u nedelji pre maratona kada ti treba mir i odmor a dobiješ upravo suprotno. Vreme na trci je bilo daleko od savršenog — kiša, i još mnogo kiše, smrzavanje. Još mnoge stvari nisu bile savršene, ali sam se tih dana više nego bilo čega setio te rečenice mog prijatelja Bobana: ne postaješ maratonac na trci, trka je samo formalnost. Maratonac postaješ na treningu i u procesu pripreme. Opusti se Pavle, ti si već maratonac.

Na 36km sam osećao umor ali sam imao još puno snage. Sasvim dovoljno da sam bio siguran da ću završiti trku. Tu negde je i tačka gde sam video u daljini zgrade u čijoj blizini je cilj. Pričali su mi o tom ushićenju kada završavaš maraton. Nije bilo tako kao što su pričali. Bilo je beskrajno jače.

Kroz emocije u tim poslednjim kilometrima je izašla svaka sumnja, svaki bol i sve kroz šta sam prošao za poslednjih 6 meseci.

Nije mi smetalo ni što sam potpuno mokar, ni što mi je užasno hladno, ni što je već počelo svašta da boli. Poslednji kilometri su proleteli. Sećam se fantastičnih navijača u Ljubljani koji su uprkos užasnoj kiši u ogromnom broju bili na ulicama i navijali. Sećam se kako sam iz ko zna kog razloga stao na okrepnoj stanici na 40-om kilometru i lagano jeo banane i čokolade i bile su mi najukusnije na svetu. Sećam se tri sjajne trkačice iz Belgrade Running Club-a koje su sa prozora jedne zgrade negde na 41-om kilometru iz sveg glasa vikale “Pavle, Pavle”. Sećam se mog razdraganog support team-a pred ciljem (koji me je spasio na 20-om km kada sam promenio potpuno mokre patike, čarape i majicu). Sećam se i glasa sa razglasa koji najavljuje moj ulazak u cilj. Usporio sam i gotovo stao pred ciljem i pomislio: kakvo je ovo putovanje bilo!

Šestomesečno putovanje je promenilo istrčanu dužinu sa 21km na 42km. Ali, to je toliko nebitno. Putovanje je promenilo mene. Za mene je priča o maratonu priča o menjanju sebe.

Od pola do celog za šest meseci

Ovaj sjajan tekst Pavla Pekovića je originalno objavljen na blogu Matta Marenica, a ako te je ohrabrio da probaš da uđeš u 1% svetske populacije koja je istrčala maraton, prijavi se u našu Maraton akademiju, upis je u toku!