Ove sezone, po prvi put u BRC klupskoj istoriji, imali smo maratonsku grupu,  hrabre momke i devojke rešene da istrče svoj prvi maraton. Veliki broj njih počeo je da trči tek pre godinu ili dve. O maratonu su znali dosta, svi su prošli polumaratonske grupe u klubu i kod mnogih se rodila želja da istrče ,,ceo” maraton.

 ,,…Prva rečenica na koju nailazim je informacija da je manje od 1% svetske populacije istrčalo maraton. Brzinom svetlosti računam da je to cca svaki 100 čovek koga sretnem na ulici. Kapiram da u mojoj zgradi koja broji 84 stanova ima trkača, ali nema ni jednog maratonca. Otvaram FB, i vidim da imam oko 800 kontakata. Pocinjem da ih listam kako bih se vizuelno podsetio ko se od njih bavi trčanjem… Statistika počinje da mi pumpa ogromnu količinu adrenalina i entuzijazma. Nakon prelistavanja, jasno zaključujem da ako bih izuzeo drugare iz kluba, mali broj ljudi se bavi trčanjem. Čak i rekreativnim. A od maratonaca u mojim kontaktima, ni traga ni glasa.”

Milan Miladinović, 03:53:27, Frankfurt, 2018. 

Nekima je maraton bio cilj od kada su počeli da trče, većini je, ipak, bio samo nov izazov u trčanju. Najveći do sada.

    ,,Letnji treninzi za maraton su bili pravi izazov. Tek tu se videlo koliko su čvrsti motivi sa kojima smo ušli u pripreme i koliko nam je stalo do odluke koju smo doneli. Treninzi dužina su doneli sve izazove koje smo morali da pobedimo – duge samotne sate trčanja u kojima ne znaš ni gde ideš ni zašto si pošao, beskonačne dijaloge sa samim sobom gde malo sebe hvališ pa puno sebe kritikuješ, grčeve u mišićima, vrućinu, sunce, žeđ, glad, čuveni ,,zid“ sa kojim sam se upoznala na 34. kilometru. Ali telo je bilo dovoljno jako da izdrži sve što sam mu nametnula i bilo je spremno.“

Dina Zdanski Radovanović, 05:51:55, Frankfurt, 2018. 

Celog leta smo trenirali u Beogradu, često menjajući lokacije po gradu. Maraton je svima nama postao opsesija. Da se razumemo, ne mozeš ,,malo” da treniraš za maraton. Svi su jako ozbiljni i posvećeni. Maraton nije dva polumaratona jedan za drugim. To je posebna filozofija i svima je to bilo jasno od početka. Niko ne propušta trening tek tako. Trči se po pravilu i na godišnjem odmoru, da ne bi opadala forma.  

Pakleni avgust nam nije išao u korist. Treninzi vikendom od 6:00 časova,  26km, 28km, 30km… Rastao je postupno broj kilometara na LSD treninzima. Na najduže treninge dolaze svi koji su u Beogradu, niko nije želeo da trenira ,,sam”.

    ,,Neobičan je osećaj spremati se za maraton, u grupi si, ali si sam. Sam si, ali nisi sam. Dužina koju sam trčala se lagano povećavala, a prvih 26 km je podjednako teško pretrčati kao i prvih 28, 30 ili 36. Iako sam dobar deo LSD treninga istrčala sama nikad mi krugovi oko Ade nisu bili ni dosadni ni monotoni. Tempo sam određivala sama, uspešno se nosila sa toplim letnjim jutrima, uspevala da istrčim (skoro) sve planirano i da stignem do Ljubljane i svog prvog maratona. Ne postaje lakše vremenom, samo ojačaš, i u telu i u glavi… I nekako znaš da si spreman za maraton, da to možeš.”

Ivana Zlatanović, 05:03:05, Ljubljana, 2018. 

Vrele letnje dane, zamenila je jesen. Dugo čekana,  svima je prijala. Poslednje pripreme u toku. Poslednji test, 36 km, svi uspešno trče,  sa trenažne tačke. To je to, spremni su. Sada je bio potreban dobar odmor. Prva trka na koju odlaze trkači iz grupe je Berlin, 16 septembra. Svi iz grupe budno prate svog saborca Ivana, koji prvi trči svoju trku. Ovaj trenutak je svima bio važan, jer je jedan od nas uspeo u onome čemu smo svi težili. Istrčao je maraton. Samo vikend kasnije Nikola trči trku u Moskvi. Takođe svi prate Nikolin nastup. Još jedan maratonac u grupi. Redom ,,padaju” Novi Sad, Ljubljana, Frankfurt, Njujork, Atina, Istanbul, Beograd. Ni kiša, ni vetar nisu smetali i trke završavaju svi. Totalna euforija.

,,
    ,, …Letnji treninzi su meni bili teži od istrčanog maratona. Ali vredelo je, sve. Kada je konačno došla trka svi problemi su nestali. Naučila sam kada da pijem, kada da jedem, gde i da li da stanem, o čemu da mislim i kako sebe da ohrabrim i znala sam da će kraj doći. I čekala sam spremna krize koje nisu došle, jer sam bila uvežbana i jaka i jer sam te krize već pobedila. I uživala sam sve vreme i ni jednog trenutka nisam pomislila da možda neću uspeti da stignem do cilja. I da mi koleno nije iskočilo bila bih i brža, ali zato sada imam cilj koji jurim.”

Biljana Tadić, 04:00:31, Atina, 2018. 

Nije prošlo ni 5 minuta nakon ulaska u cilj i svi već planiraju sledeću trku. Ovo i nije toliko teško. Olakšanje. Sreća traje danima. Niko nije umoran.

    Po povratku u Beograd, uspeh svakog  ko je završio trku proslavljamo kao naš. Sjajna atmosfera se stvorila u ekipi tokom celog procesa. Svi smo postali jako bliski.

    Gotovo svi su ostali u grupi i posle dvonedeljne pauze polako ulaze u novi ciklus priprema za proleće. Planovi su veliki.

Ove sezone ceo maraton je istrčalo 31 član BRC- a, 7 devojaka  i 19 muškaraca. Od toga je njih 18 ove sezone istrčalo svoj prvi maraton.

U zimskoj sezoni koja je u toku, BRC Maraton ekipa se sprema za Beč, Sevilju, Barselonu, Beograd i Madrid.

Pre svega,  jako mi je drago da sam imao priliku da provedem sjajno vreme sa sjajnim i nasmejanim ljudima koji su imali veliku želju da istrče 42 kilometara i postanu maratonci, epski junaci u svakodnevnom životu. Nekada je želja i zamišljeni prolazak kroz cilj bila jača od svih napora tokom treninga. Ustajanje u 5 ujutru, svakodnevne i životne obaveze mojih trkača su me samo još više motivisale da budemo istrajiniji u nameri da na jedan lep način pokrenemo priču oko maratona. Obožavam svoju maraton ekipu, svakim danom sve više trčimo i ko zna šta to nosi sa sobom. Siguran sam da je ovo jedan put kojim se ređe ide, ali kad se krene povratak je epski.

Marko Stevanović, 03:27:02, Ljubljana, 2018. 

Autor teksta Marko Stevanović, trener BRC Maraton Akademije.