Jelena Glušac je novinarka Al Jazeera Balkans. U maju 2017. upisala je letnji semestar Škole trčanja u našem Klubu, a ovo sada što piše je njeno dirljivo iskustvo nakon pola godine treninga.

Koji je tvoj najjači utisak o školi?

Posvećenost.

Od prvog dana, kad sam otišla da se prijavim i, uprkos kiši i sivilu, zatekla gomilu uzbuđenih i nasmejanih ljudi. Kasnije ću naučiti da vremenske prilike nemaju na nas nikakav drugi uticaj osim onog koji im sami pridajemo.

Da će se način/vreme/mesto treninga njima po potrebi prilagoditi, ali da će treninga biti, uvek, osim u slučaju da nas zbriše meteorit.

Da su ljudi koji su se na treningu posvetili tebi, prisutni duhom, jednako kao i telom. I to se oseti.

Ona floskula „U zdravom telu – zdrav duh“, koja me je uvek iritirala, ovde je dobila smisao. Nema zabušavanja, nema „odrađivanja“. Svestan si i sebe i drugih, i celine koju činite.

Kako je škola trčanja uticala na tvoj život?

Hm. Pa ranije, recimo, ne bih bunovna nedeljom u 7h ujutru pokušala potpunom neznancu da sednem na mesto suvozača, misleći da je to auto mog kolege Duleta koji je došao da me pokupi da idemo na trening.

Otkud ja znam, plavi auto je plavi auto, kakvi su sad tu još detalji potrebni. I stoji mi ispred zgrade – znači, taj je.

Dakle, nedeljom u 7h bih spavala.

I stagnirala.

Nedavno mi se jedna prijateljica poverila kako već izvesno vreme oseća da ne raste kao osoba, da se negde zaglavila. To je to. To je ono – Je l se sećaš kad si poslednji put radio nešto prvi put?

Uf. Šabloni misli, šabloni odluka. Osvestiš u jednom trenutku da su to jedne iste misli, jedne iste odluke, koje završavaju jednim istim rezultatom. „Da bi se nešto promenilo, nešto mora da se promeni“. Da li je trčanje zen? O, da.

Ovde će Ana ispod oka da provali da humorom maskiram introvertnost, pa će da me izvuče ispred grupe da vodim zagrevanje.

Hvala ti za izlazak iz zone komfora. Trebalo mi je.

Ovde će Ivan da kaže – Hajde, tišina. Hajde dok radimo ovaj pokret da osetimo šta se to dešava u našem telu. Hajde da probamo mislima da pomeramo samo levi spoljni deo gluteusa.

I ja ću pomisliti – OK, ovaj je lud na način koji mi se dopada.

Hvala što si takav.

Ovde nisi solo trkač. Ovde si deo grupe čijem se zajedničkom napetku raduješ, i rasteš. Kao trkač, i kao čovek.

Hvala grupi A1 Škole trčanja, za divno i dragoceno iskustvo. MIG-MIG!

Na koji je način samo trčanje promenilo tebe?

Podstaklo me je. Probudilo. Inspirisalo. Da li je i do mene? Apsolutno.

Pokušavala sam i ranije da budem „fizički aktivna“. Uplaćivala različite programe u različitim salama sa istim veštačkim neonskim svetlima, i zaglušujućim basovima.

Skakala u malom bazenu dupke punom telima koja su želela da iz njega izađu bez celulita, uz urlike suve trenerice sa vrha – „Okreći! Druga strana! Brže! Brže! Trči!!!“. Pa se cedila, dok su ta ista tela nakon svega, u sauni, maštala o punjenim pljeskavicama.

I vukla se kući iscrpljena emotivno, jednako kao i fizički, sa osećajem da sam duhovno oskrnavljeni robot.

Iako možda na prvi pogled tako ne izgleda, moja kondicija je nula. Zato sam se i prijavila.

Na prvom testiranju, pretrčala sam najkraću ponuđenu dužinu: 400m. Tačka. Ne, ne sprintom. Pretrčala kako sam znala i umela.

U mesecima koji su usledili, bila sam apsolutno presrećna svaki put kad bih pomerila svoju granicu. A još srećnija kad sam naučila da mi je kadriceps napet, pre nego umoran.

Da bol u kolenu ima itekako veze sa stopalom, jednako kao i jednom tačkom skroz unutar gluteusa. I da na svojim povijenim ramenima i „loše- držanje- moraš- da- vežbaš“ bolnim leđima nosim tonu težak oklop tuđih uverenja koja sam nekad davno usvojila kao sopstvena. I posle hiljadu godina, učim da to skinem.

Nije moje telo – telo. Već biće.

A ja sam u poslednjih nekoliko meseci saživela sa odlukom da želim da budem najbolja moguća verzija sebe.

Niste to očekivali od škole trčanja? Ha! Ni ja.

###

Naslovna fotografija je sa Harmony Running Camp-a na Tari. Jako mi je draga jer je nastala (Hvala, Nađa!) nakon prvi put istrčanih 6km. Kad kažem „istrčanih“, mislim najviše na poslednja dva kilometra koja su, zbog povrede kolena, prošla uz red stisnutih zuba, red glasnog psovanja, red divljenja nestvarnoj lepoti prirode kroz koju trčim i zahvaljivanja Univerzumu što sam tu. Pa još malo psovanja.