U leto 2015. godine sam sedela sa svojim prijateljem na kafi i žalila mu se na bolove u leđima, nedostatak kondicije i snage.

On mi je rekao: “Imam rešenje za tebe. Evo ti telefon čoveka koji se zove Ivan. On vodi školu trčanja za rekreativce i jednostavno je fenomenalan”.

Kad sam ga pozvala, Ivan je zvučao kao veseo čovek pun energije i poleta. Takav je i bio… I takav je ostao i nakon dve i po godine, koliko sam već u Beogradskom trkačkom klubu.

Na prvom treningu sam istrčala dva puta po 400 metara i potpuno ostala bez daha. Tada sam imala 41 godinu. Postala sam deo grupe “Ljubičanstveni”, grupe u kojoj su najsporiji, najopušteniji i najveseliji trkači. Nedelje su prolazile i posle svakog treninga sam shvatala koliko mi sve to prija i koliko sve to postaje deo mog života.

Kada su posle par meseci stigle i zvanične trke, najpre nisam želela da u njima učestvujem. Kukavički sam se branila time da to nije razlog mog trčanja; tu sam jer želim da se samo rekreiram, dobijem na kondiciji i malo smršam.

Moji „Ljubičanstveni“ su se vratili iz Ljubljane sa nekom novom energijom, neizmerno srećni i ponosni. Shvatila sam da meni upravo to nedostaje.

Treninzi su nastavljeni. Posle celog dana provedenog na poslu, umorna i iscrpljena, predajem se stazi ispod Brankovog mosta. I, ona me vraća u život, vraća mi energiju, elan, samopouzdanje, „positive thinking“… Stvara u meni divno raspoloženje.

U početku sam se radovala, ali i istinski čudila, tom osećaju. Onda sam shvatila – to je to. U tome i jeste suština trčanja. Kada sam prvi put istrčala ceo krug oko Ade, nivo sreće i samopouzdanja je bio najviši koji sam do tada iskusila. Tada sam imala 42 godine.

Neizmerno zadovoljstvo u Beogradskom trkačkom klubu su poznanstva i druženja sa ljudima koji trče sa vama i onima koji vas treniraju. Kada dođete na trening, svakog puta vas treneri dočekaju sa iskrenim ljudskim, prijateljskim osmehom.

Kroz taj osmeh, ali i kroz podršku, blagost, ali i odlučnost, predaju vam neizmernu količinu energije koja vas nosi na treningu, u trci, a ostane je dovoljno i za posao, kuću, svakodnevne poslove.

A, ta energija je toliko moćna, toliko pozitivna i ima je toliko da je i vi prenostie dalje – na porodicu, prijatelje, ljude u okruženju…

Kada sa ostalim trkačima u grupi počnete da osvajate dužine, bliskost i ljubav koju osećate prema njima se može uporediti sa onom koju osećate prema prijateljima koje poznajete celog života.

Sada imam već 43 godine i tri istrčana polumaratona. Bolovi u leđima su nestali, skinula sam par kilograma i stekla dovoljno kondicije da se sa svojom petogodišnjom neumornom ćerkom igram do mile volje.

Ovog meseca ulazim u šestu sezonu škole trčanja. Razmišljam da se polako pripremam i za triatlon. Da, i to je moguće. I to je BRC – škola koja vas nauči da verujete u sebe; škola koja vam pokaže i dokaže da možete dostići i ono za šta ste mislili da je nemoguće.