1:59:59 je cilj ka kome teži ogroman broj rekreativnih trkača. To je psihološka granica koja onima koji je pređu daje novu perspektivu i nameće pitanje: “Šta dalje?”
U okviru Belgrade Running Club-a nivo C je namenjen uparvo tim trkačima. Proteklih 6 meseci sam kao trener vodio grupu C1 i sada na kraju ovog procesa pišem tekst pun sjajnih utisaka.
Expendables – okupljanje grupe
Nakon jako dobro istrčanog testa na 5 km njih tridesetak će postati trkačka grupa. Jedini zajednički imenilac za sve je brzina trčanja. Sve drugu se razlikuje, godine, pol, zanimanja, društvene pozicije, porodični status, lični vrednosni sistem….
Dobra premisa za početak nekog akcionog filma, različiti protagonistii se okupljaju kako bi ostvarili isti cilj. Svako od njih grupi daje jedinstven pečat. Moj zadatak je bio da se stavim na čelo grupe i povedem je u akciju.
Trening za ispod 2 sata na polumaratonu
Program po kome smo trčali sam napravio tako da izvučem makisimum u datom trenutku. Program je poštovao sve zakonitosti preriodizacije, sve medodološke principe (od lakšeg ka težem, od sporijeg ka bržem, od opšteg ka specifičnom).
Program je ideja koja teži da se realizuje u materijanom svetu.
Materijalna stvarnost ima svoje prepreke: letovanja, prehlade, putovanja, gužve u saobraćaju, obaveze na na poslu i u porodici… Dinamika između ove dve krajnosti je put kojim je C1 kao grupa protrčala.
Treniranje po zonama intenziteta
Jedan od standarda na C niovu je i treniranje po zonama intenziteta. To znači da trčimo određenom brzim na određenom treningu kako bi isprovocirali željenu fiziološku reakciju.
Na taj način, ako se držimo svih principa, naše telo postaje snažnije, brže i izdržljivije. Najviše energije sam uložio, ne u pravljenje programa, ne u motivisanje trkača ili neku drugu akciju, već na usporavanje trkača na zadatu brzinu.
Kada gledamo profesionalne atletičare kako treniraju vidimo da trče u grupi, u formaciji, vredno rade i ne trkaju se. Kada gledate rekreativce vidite sve obrnuto. 🙂
Ako slučajno sretnete C1 na treningu videćete grupu trkača koja drži formaciju, trči istim tempom i trči kao tim. Za trkača je izuzetno bitno da razume da trening “dužine” treba da trči sporije, zona 2. Da trening oporavka treba da trči još sporije, zona 1.
Da kada se trče intervali u zoni 4, prepozna tu granicu koja razdvaja aerobno od anaerobno i da je ne prelazi. Sa ovim osvešćivanjem trkač polako sazreva i na ekonomičniji način koristi svoje potencijale.
Servisiranje tela je za trčanje izuzetno bitna stavka u programu kako bi smo mogli da trčimo bez povreda. To su sve one aktivnosti i rutine koje bi svi trkači trebalo da rade pored trčanja: opuštanje mišića rolerom i lopticama, istezanje, rad na stavilonsti i mobilnosti zglobova, rad na snazi, adekvatna ishrana i adekvatan odmor.
Istraživanje Beograda
Prednost trčanja u odnosu na druge sportove je u tome što se radi napolju i svaki put može da se trči na drugom mestu. Ovog leta smo iskoristili naše treninge tako da što bolje upoznamo Beograd.
Gotovo da nije bilo dela grada u koji nismo zašli. Od Zemuna, i mosta prema Borči, Košutnjaka, Kumodraža, Dedinja, Savskog nasipa, Banjičke šume, pa sve do Avale.
Ako želiš neki grad zaista da upoznaš trči kroz njega, a ne samo kroz centralne parkove, već zađi u predgrađa, napuštene kvartove, neve i stare delove, prođi ceo Grad i osetićeš pravi duh.
Trčanje kao životni stil
Prosto nam je postalo nezamislivo da utorkom i četvrtkom uveče i subotom ujutru ne izađemo na trčanje. Ako smo sprečeni osećamo neku krivicu zato što nismo na stazi.
Od kada trčimo turističke destinacije biramo prema tome da li u tom gradu tog dana ima neka trka. Trčanje malo po malo ulazi u naše živote i menja nas na bolje.
Naš životni stil postaje aktivniji. Uzimamo od života ono najbolje, ali isto tako bezrezervno dajemo životu i ljudima ono najbolje.
