Marija Tešić Fidelak je majka dvoje dece, preduzetnica, trkačica i žena koja se izborila sa karcinomom! Prenosimo intervju sa trcanje.rs sa Marijom, o tome kako je došlo do toga da prestane da mrzi trčanje, o treningu posle 40-e, o borbi sa rakom, i koje je rešenje kada dođe dotle da ti neko drugi obuva čarape.

Zdravo Marija, pre svega nam reci – zašto trčanje?

Mene je zapravo upisala drugarica Tanja Stratimirović. Išle smo zajedno u istu osnovnu školu, ali se tada nismo družile. Medjutim, zajedničko nam je bilo što smo učestvovale na krosevima na školskim, opštinskim, i gradskim trkama. Kao rezultat – zamrzele smo trčanje.

A onda, na moj pedeseti rođendan, dok smo nas deset žena uživale u jednom rođendanskom spa tretmanu, ja nju, kroz šalu upitam da mi objasni svoj novi stil života. Upisala je školu trčanja i istrčala 10 km u Ljubljani. “Pa zar mi ne mrzimo trčanje?” upitam. Na šta mi je ona odgovorila “telu se godine vraćaju trčanjem”.

Moje telo je prolazilo kroz tešku fazu. Zbog diskusa, nisam mogla da ustanem iz kreveta ujutru. Čini mi se da kičma ima radni vek do 40 godina i sve preko toga joj je prekovremeni rad. Nisam mogla sama čarape da navučem ujutru. Bukvalno sam plakala od bolova….

Da li si prošla kroz neke faze kada si počela da treniraš? Kako si ih prebrodila?

Pa ta faza je bila u samom početku, pre nego je počela škola trčanja. Bila sam ubeđena da ću odustati. U porodici sam poznata po tome što me je lako obeshrabriti.

Ipak, osećala sam promenu gotovo od prvog dana. Više nisam morala da zovem muža da mi navlači čarape. I to mi je bila glavna motivacija. Smešno zvuči, ali tako je. Na pitanje zašto trčiš, ja uglavnom odgovorim “da mogu ujutru sama da navučem čarape”.

I da “trkanje je početnička greška. Na sreću, u školi trčanja naši treneri su dobro upoznati sa svim tim početničkim greškama koje nas lako obeshrabre i uče nas kako da ih prevaziđemo.

Zašto si počela da trčiš u grupi?

Pa drugačije ne mogu da zamislim. Ne volim da trčim sama. Jeste trik naći nekoga ko ima tvoj pejs kada trčiš na duge staze, ali na kraće, trčimo uglavnom u grupi.

Društvo sa kojim trčim i društvo iz kluba mi je veoma drago. Volim naše razgovore, a čak smo počeli i da se družimo. Podržavamo jedni druge tokom trčanja.

Sa druge strane, kada na trčanju ili trkama ostanem u nekom trenutku sama, a to se ipak desi, shvatila sam da tada trčanje postane neka vrsta moje meditacije.

Šta ti je trčanje donelo?

Kada vratim film unazad, mnogo bolju fizičku izdržljivost, bolju koncentraciju u svakodnevnom životu i vitalnost.

Ne znam šta bi sa mnom bilo da nije tako. Osteoperoza? Još veći problemi sa diskusom i samim tim stres? Još jedan rak? Naime, pre nekih desetak godina imala sam rak grlića materice i jedan mikobakter na plućima. I umesto da se tresem od straha u remisiji, eto bežim od bolesti i smrti što je moguće duže.

Za sada znam za nas tri koje “bežimo” u remisiji, a u BRC-u smo.

Kako uspevaš da uklopiš fizičke aktivnosti sa poslom i porodicom?

Pa ta poboljšana koncentracija donela je sa sobom poboljšanu organizaciju, a i deca su veća, malo je lakše. Sada na svoje obaveze idu sami, mada sam navikla da radim sa telefona.

Organizacija kupovine i obroka mi je bolja. Samo sa vešom i dalje ne mogu da izađem na kraj 🤣.

Radim, pa se istegnem, pa radim… pa se hidriram. Osvržim se na taj način.

Ali isto tako ne traćim vreme na čekanje autobusa ako mogu da pešačim. Daljine su mi se smanjile – pet kilometara mi je ništa, a u tih pet kilometara svašta mogu da završim po gradu.

Trčanjem sam naučila i kako da se nosim sa stresom. Ne znam kako se to desilo. Misterija ili endorfin?

Da li si se bavila nekim sportom ranije?

Jesam, išla sam na jogu i idem na treninge u “Fiskulturu” kod Dejana Odavića, bivšeg fudbalera, DIF-ovca i trenera juniorske fudbalske ekipe. Kod Dekija je muž prvo krenuo, a ja sam retko išla, ali Deki nam je postao i drugar. Praštao je. Suviše možda.

Bila sam redovna samo kada posle moje operacije raka nisam mogla da dignem levu nogu, niti da vozim. Ne znam razlog. Deki je to sve vežbama i istezanjem “vratio na mesto”. Sada kod njega i dalje idem na dodatne vežbe pre velikih trka.

Da li se dešavaju povrede? Kako njih prevazilaziš?

Jeste jednom – jurila sam komšijske životinje iz mog dvorišta u japankam i uganula nogu. Kakva glupost.

Prevazilaze se upornim vežbama, disciplinom. Jeste potrebna odlučnost, ali i pomoć specijalista, fizijatra, fizioterapeuta, trenera.

Povrede se izbegavaju tako što si pažljiv prema svom telu, slušaš ga. Ne ignoriše se bol, nema “sutra ću” – odmah se reaguje.

Koje je rešenje da se žene aktiviraju i bave sportom?

Pa da im se nešto desi kao meni – da ne mogu da ustanu iz kreveta i navuku čarape.

Mislim da svaka žena pre svega mora da bude upoznata sa tim šta dobija fizičkim vežbama. Mi, u gradu, veoma smo slabi – oslabio nas je komfort. Mene je to naučilo naše imanje koje smo kupili pre dve godine.
Pri tom duže živimo.

Ako želimo da budemo mobilni i vitalni iza četrdesete, moramo da radimo neke vežbe i da budemo fizički aktivni. Ali ne kao da imamo dvadeset godina! Već adekvatno godinama i stanju, a granice se pomeraju polako i sa merom. Slušajući telo.

Šta bi te nateralo da odustaneš a šta te održava u sportu?

Molim te nemoj da pominješ odustajanje, to nije opcija.

Kod mene ili sport, ili invalidska kolica. Invalidska kolica nisu opcija.

Zašto bi drugima savetovala da počnu da trče?

Iskreno? Ne dajem savete – ali oni po meni i mojim društvenim mrežama vide koliko radosti trčanje donosi, a da ne pričam o klupskim putovanjima.

Za mnoge moje prijatelje problem je ili finansijske prirode ili žive tj. stanuju daleko od centra grada. Ali u tom slučaju savetujem ih samo da nađu način da budu aktivni. Makar šetnjom, vežbama zagrevanja pre i istezanjem posle šetnje.

Imam teoriju da se nekako nama u godinama sve svodi na hormone – a taj endorfin i serotonin koji se vežbama, u mom slučaju trčanjem, sigurno u većoj meri luči, čini me prosto – srećnijom.

Nova sezona BRC Škole trčanja je počela (Psst 15 mesta je ostalo)!