Pišem ovaj Mesečnk za maj 18. aprila jer ću 1. maja već biti na odmoru. To znači da utiske sa Beogradskog maratona 2024. čekamo 1. juna. Nadam se da vam je trka prijala, da ste postigli i prevazišli lična očekivanje. Uživajte u odmoru!
U onom trenutku kada sam izgubio strast prema trčanju i triatlonu otvorio se prostor za nešto još veće i moćnije.
Možda je to prirodno došlo sa godinama, ulaskom u četrdesete, a možda i sazvrevanjem, mene i trkačkog Beograda – o tome govorim u ovom Mesečniku: Health * Fitness * Endurance.
Zamisliću se nad sudbinom jednog člana BRC-a kao Beograđanina u sportskom dresu, pa ostanite sa nama, jer ovo je priča o nama 🙂
Klub se zove Belgrade RUNNING Club i posledica je strasti da učinimo trčanjem popularnim u Beogradu.
Nastao je iz naše mladalačke zaljubljenosti u trčanje, u road runnning (jer nismo ni znali za trail), maraton, u tome da smo sa trčanjem postali deo jedne svetske zajednice od 2011. godine.
Uvek je bio cilj da kroz trčanje postanemo deo gradova u kojima se trči: Pariz, Nju Jork, Tokio…
U tu misiju smo utkali skoro 15 sjajnih godina, kako profesionalnih, tako i privatnih.
Želja je uvek bila ista – da se podeli naša ljubav i sve ono što smo dobili od trčanja na Beograd i Srbiju. Da se podeli ta radost i taj “trkački virus” svima koje sretnemo.
Da vičemo sa krovova da je trčanje baš dobar način da se trenira i ostane aktivan.
U skladu sa tom željom da širimo “našu stvar”, želja je bila da napravimo formu koja bi omogućila ljudima koji žive u Beogradu da isprobaju, kušaju trčanje.
Da pored teretane i malog fudbala, možeš da biraš trčanje. Da devojke ne moraju na Zumbu i Pilates nego na trčanje.
Da ga biraš na dva načina 1) da imaš svest da je to opcija 2) da kada se odlučiš imaš da okreneš telefon i dođeš da ti neko pokaže kako da trčiš.
To je geneza BRC. Geneza je bila misija, a oko toga smo gradili usluge, organizaciju, tim, posao.
Ali, šta kada ispuniš svoju misiju, kada se ceo Beograd promeni i postane “runners frinedly” grad. Kada to što si kreirao, samo nastavi dalje, da raste bez tvoje pomoći?
Šta kada više ni ti sam nisi “trkač”. Nego osetiš da si prevazišao tu determinantu, taj identitet koji si i sam prigrlio i gajio u sebi godinama.
Nisi više ni maratonac, triatlonac, ni kik-bokser… Da si sportista, da si atleta, da te ni jedna forma ne prihvata.
Naravno da mi je prva pomisao bila da odem i tu sam pomisao kristalisao sam i izgovorio u 2022. godine. Klub je radio bez mene, odvojili smo Nordijac da se ne bi mešao sa trčanjem i nekako se moja misija u trčanju završavala tu. To je izazvala očigledno velike nemire unutar nas.
Moja priča bi se završila tu, da je Klub samo nastavio, ali na svu sreću, nije. Klub je doživeo krizu i to je bio poziv da se promisli sve iz početka.
I to je bio najveći poklon koji smo mogli da dobijemo, ne mislim samo lično na mene i moje razumevanje sebe, nego za ono što je promišljanje “Aktivnog Beograda” koji je aktivan na svojim ulicama, trgovima, parkovima…
Svake godine, a posebno prošle, nastalo je više trkačkih klubova i više novih trkačkih trenera je oglasilo svoje usluge. Ne vidim da će se taj proces zaustaviti.
Ovo i dalje traje i znači da je trčanje tu i da nema nameru da nestane. Neki od ovih ekipa će izumreti, promeniti naziv i slično, ali će i dalje postojati ideja da se organizuje klupska scena trčanja.
Vratiću se na početak: Da svi mi kao Beograđani možemo da biramo najbolje za sebe. Konkretno da biramo za sebe najbolje u trčanju. To je najveći uspeh onoga što smo kreirali kao BRC. Ta scena.
Šta se desilo kad sam priznao sebi da nisam trkač?
Shvatio sam lično i priznao sebi da ja nisam trkač. I da nisu svi ljudi trkači. I da svako treba da u životu proživi trkački period, ali da će samo retki ostati tu 10-20-50 godina.
Trčanje je forma vežbanja, aktivnost bivanja u pokretu, a iznad čovek sa svojim zdravljem, svojim fitnesom, veštinom… verom da je trening važan a biti aktivan u gradu naša mogućnost koju nikada ranije nismo mogli tako lako da biramo.
Bruce Lee Be As Water My Friend
Tada sam u stvari shvatio da je BRC mnogo više od trčanja.
Tada je nastala platforma WE PLAY SPORTS, a taj “play” znak može da bude i znak za start. Igrati i startovati sport za odrasle na jednom novom nivou.
Ljudi često dobace “Ali mi smo trkački klub”, to nam je DNK. I tačno ali i netačno. U DNK nam je zapisano da se krećemo jer BRC je kretanje, a ono što smo ispoljili prvih 10 godina je trčanje.
Zato mi je važno što smo nordijce i nordijsko hodanje posle toliko godina prihvatili u svoju porodicu. Sutra ćemo to da uradimo i sa triatloncima, plivačima…
Za mene lično to je “play” zato što je filozofija igranja (plesa) ne u tome da nešto “isplepšeš”, nego da učiš da đuskaš i kada đuskaš uživaš u tome.
Cilj po sebi je postati plesač.
Za mene je cilj po sebi postatii aktivan sugrađanin. Svakodnevno aktivan.
Tako je i sa trčanjem. I triatlonom. I nordijskim hodanjem koje je po ovom kriterijumu mnogo puta bliže novom shvatanju BRC-a. Nordijci igraju, plešu i vežbaju… izazivaju sebe, ali cilj nije rezultat na trci, sam po sebi.
U stvari ceo život je to “play”, gde je ta igra profesionalna, karijerna, ljubavna, politička… a koncu to je igra smisla kako da provedemo ono malo vremena što nam je dato ovde. Ok otišao sam predaleko sa filozofijom, ali razumete gde ide ovo… Biti kadar igrati i kada je teško, jel da.
Tako je nastao novi BRC koji trenutno nosi okvir “HEALTH – FITNESS – ENDURANCE” u koje i dalje #werrunthistogether.
Ovo “run” u WE RUN THIS TOGETHER ne treba shvatiti bukvalno kao trčanje, nego više kao “mi vozimo ovo zajedno”, i u BRC svi smo mi zajedno u toj igri, u tom plesu sporta.
Razumem ga kao prostor da zajedno istražujemo sport za odrasle koji ide iznad jedne forme. Stvaramo taj BRC Ekosistem usluga koji će da poveže pojedinca u Beogradu kroz lično opismenjavanje u soprtu.
Biti sportski pismen
Biti sportski pismen je opismenjavanje ljudi rečnikom sporta, opismenjavanje najboljim praksama, najboljim izborima za kvaltetniji i aktivniji život.
Zato, kao i po običaju, obraćam se našim trenerima, našim partnerima sa kojima gradimo usluge u BRC-a. Šta ovo znači za vas? Da postanete još bolji. Da vaše domensko znanje, vašu ekspertizu razvijate do kranjih granica. Kako?
Uvek sa razumevanjem da cilj po sebi nije napisan program ili plan trčanja, već podrška svakom Članu BRC-a da razume, odluči, isproba, postavi cilj, izabere najbolje, i po svaku cenu ostane aktivan. Za ovo će trebati hrabrosti, ali i puno rada – jer forma se menja kod svakoga – kako on napreduje i istražuje lične granice.
Tako da, poruka svima nama, ne zaljubljujte se u formu i samo opušteno. Nastavimo naš put razvoja kao ljudsko (i sportsko) biće.
Neka bude zdravlja, dobre forme i izdržljivosti za sve! Baš tim redosledom!
p.s. Na dan Beogradskog maratona dodelićemo i Vojčeta, baš na očev rođendan. Voja je bio maratonac i mene je uvek nervirao što je trčao bez reda, plana i sve po osećaju. Imao sam utisak da bi mogao da napravi 3x bolji rezultat sa istim treningom samo da uvede malo reda, ispoštuje osnovna trening načela i posluša nekog od naših trenera. Sada iz ovog ugla sve ga više razumem, i ako sam lično štreber što se tiče treninga – moram da znam zašto nešto radim da bi imalo smisla. On je živeo trčanje jer je to voleo. Postavljao je ciljeve i svake godine bi istrčao jedan maraton u Beogradu. Bilo mu je važno da obori svoj rekord, ali se i nije opterećivao.
