Prethodnog meseca sam pročitao “Same as Ever” sa nekih 20 priča o pojavama koje se ne menjaju tokom istorije.
Autor je poznat po knjizi “Psihologija novca”, verovatno najboljoj knjizi o upravljanju ličnim finansijama koju sam pročitao. Ako ćete do kraja godine pročitati jednu nefikciju neka bude ta.
Priča koja se može povezati sa poslom, zdravim životom i treningom glasi:
It’s Supposed to Be Hard!
Sve što je vredno „juriti“ dolazi sa napornim radom koji je težak. I taj trud podrazumeva određenu bol.
Trik je neobazirati se na to što boli…
Priča ide ovako.
Tokom 1990. Dejvid Leterman je pitao svog druga Džerija Sajnfilda kako ide njegov novi sitkom. Džeri mu je objasnio da ima jedan frustrirajući problem: tv kuća NBC mu šalje pisce komedija koji nisu proizvodili dovoljno dobar materijal.
Dejvid ga je pitao „Zar ne bi bilo čudno da su stvarno dobri?“
Sajnfildu nije bilo jasno.
„Zar ne bi bilo veoma čudno da svi oni proizvode iznova i iznova, svaki dan, hrpu urnebesno smešnog materijala?“
Sećajući se konverzacije, Sajnfild mu je odgovorio “It’s supposed to be hard”.
I naravno da jeste!
Razlog zašto je neko poznat kao Džordan, Kipčoge, Đoković ili Džeri Sajnfild je zato što su jedinstveni. Ono što su oni postigli je nedokučivo teško i baš zato im se divimo.
Svidelo mi se ovo.
Harward Business Review je pitao Sajnfilda zašto ne uzme konsultantsku kuću McKinsey da mu sredi efikasan proces pisanja scenarija. Odgovorio im je pitanjem:
“Jel McKinsey smešan? Naravno da nisu. Onda mi ne trebaju. Ako si efikasan radiš stvari pogrešno. Pravi način je težak način. Šou je bio uspešan zato što sam ga ja mikromenadžovao – svaku reč, svaku rečenicu, svaku scenu, ulogu…”
Ako ste efikasni, radite stvari na pogrešan način.
Jedan je od zaključaka koji, naravno, zvuči skroz kontradiktorno onome što nam se čini zdravorazumski: napravi prečicu…
Ovaj princip naglašava baš tu opasnost od pravljenja prečica.
Čini mi se da (i sada ću baciti generalni sud) često pokušavamo da napravimo prečice.
Džef Bezos iz Amazona je rekao da ako voliš svoj posao samo 50%, uspešan si jer sve dolazi sa “overheadom”. Sve dolazi sa onim delom koji ne voliš do kraja.
I nisu svi troškovi oni koje plaćamo u kešu jer problemi dolaze uz stres, nesigurnost, rad sa nervoznim i mutnim ljudima, birokratijom, konfliktnim interesima, besmislom, dugim satima rada i neprestanom sumnjom. To su sve troškovi napredovanja.
I sada dolazimo do zaključka o primeni ovog principa u trčanju, hodanju i bavljenju nekim sportskim ciljem.
Da, teško je i tako treba da bude!
Ta bol posle dugog treninga, to odustajanje ili rano ustajanje, ta sumnja da li ćeš završiti, postići ili šta uraditi sledeće – sve je to u rok službe.
Trenirajte i shvatite da ta bol koja se javlja je nešto što treba izdržati jer OVO JE VREDNO NAPORA I TRUDA!
Zato ove Mesečnike pišem i za moje mlade kolege i trenere. Pravo je uživanje raditi sa vama jer ste sportisti koji mogu da shvate sportsku analogiju još lakše.
Raditi i razvijati Klub nije lako. Baš kao i svoju profesionalnu karijeru ili svoje telo i rezultat na trci, svoju kompetenciju. Ali tako treba da bude.
Radije izdržati u bolu kada je neophodno nego pomisliti da postoji neka prečica.
Ovo je jedna od najkorisnijih životnih veština.
Pisanje dobrih planova treninga, biti brižan za članove, kreativan, strpljiv, slušati, dati energiju onda kada je najmanje imaš… to zahteva vreme i snagu.
I to je tako.
Po autoru knjige, Morganu Houselu, “It’s supposed to be hard” ovo je princip koji se nikada ne menja.
Verujem u to i mislim da mi koristi kako na sportskom tako na poslovnom i ličnom planu kada radim na odnosima sa meni najbližim ljudima za koje pretpostavljam i želim da mi lakše idu.
Teško je i sa decom, teško je sa partnerom, teško je i sa kolegama, nekada je teško i sa vama, našim članovima :))) ali VREDI!
