U nizu sjajnih razgovora koje smo vodili sa našim članovima proteklih nedelja, poklanjamo vam još jedan porodični intervju!

Ovog puta Goran, Nevena, Rastko i Časlav dobili su zajednička pitanja, ali su nam na neka dali različite odgovore! Ovo je u stvari jedan vrlo funky intervju, pa uživajte!

Upoznajmo Šehoviće…

Goran: Začetak naše male zajednice dogodio se jos 1988. godine, kada je sudbina spojila Nevenu i mene u isto odeljenje trećeg razreda Matematičke gimnazije, a ostalo je istorija…😊 Ja sam posle završenog Elektrotehničkog fakulteta završio u IT vodama, dok je Nevena doktorirala hemijsko inženjerstvo i uspešno gradila naučnu karijeru u Institutu Vinča.

Iako su mnogi iznenađeni godinama naše dece (21 i 17), dečaci su došli u naše živote, za nas u pravo vreme, po završetku fakulteta, u vreme pune snage. Na našu veliku sreću, obojica se školuju u onome što najviše vole. Rastko je student 4. godine medicine, dok Časlav ide u srednju muzičku školu, odsek za jazz bubanj.

S obzirom na poslovne obaveze, pored neizostavnog trčanja, ono malo slobodnog vremena što preostane volimo da provodimo sa prijateljima po beogradskim pivnicama ili na našoj vikendici na Avali.

Nevena i Goran već jedan ozbiljan period trče, šta je bilo sa periodom pre početka trčanja? Da li ste nešto trenirali zajedno/odvojeno i kako je to izgledalo?

Goran: Sport je deo mog života od kako znam za sebe. Kao klinac trenirao sam dugo košarku, a nastavio sam sa rekreativnim igranjem sve do kasnih četrdesetih. Prestao sam kada sam shvatio da moje telo ne može da isprati bezbedno sve što glava želi i počeo da razmišljam šta dalje. Nevena nije bila preterano sporstki tip, ali je trčanje to u potpunosti promenilo i omogućilo da njena urođena izdržljivost i čvrstina dođu do izražaja.

Kako su zajednička iskustva i doživljaji pogonsko gorivo naše porodice, nije čudo što smo završili zajedno na trčanju. Dobili smo novo, zajedničko kvalitetno vreme i iskustva za pamćenje.

Da li ste probali samostalno da trčite ranije i čija je ideja da krenete zajedno sa trčanjem?

Goran: Počelo je 2016. godine, kada se Nevena na moj nagovor upisala u Školu trčanja. Naime, razmišljali smo tad kojim sportom bi mogli da se bavimo dugoročno, tj. koji sport postavlja najmanje zahteva pred nas i koji ćemo biti u stanju da sprovodimo sve dok smo živi 😊. Odluka je pala na trčanje, ali moramo priznati da su mnogobrojni pozitvni efekti te prve Nevenine sezone potpuno nadmašili naša očekivanja. Letnje sezone 2017, posle kraćih priprema iza teže povrede, i ja sam se pridružio klubu.

Nevena: Važnu ulogu u ulasku u trčanje odigrao je Mihailo Diligenski, sa kojim je Goran tada radio u istoj firmi. Mihailo je već tada bio iskusan trkač, a preporučio nam je BRC kao idealan klub za rekreativce.

Kako je izgledalo na početku treniranje u BRC-u? Bili ste u istoj ili različitoj grupi?

Goran: Nevena je naravno odmah spoznala pozitivne efekte samog trčanja ali i druženja sa divnim ljudima u klubu, dok sam ja, moram priznati bio pomalo ljubomoran i jedva sam dočekao svoj početak. Nismo bili u istoj grupi tada, pamtim da je bila jako “ljuta” jer je moja, početnička grupa dobila Spartaka za trenera.

Nevena: Sve je bilo fenomenalno te prve sezone, i vajb u klubu i napredak u mojim fizičkim sposobnostima. Jedva sam čekala svaki sledeći trening.

Dolazi polako i prva trka, kako je izgledao taj dan, da li je bilo treme i ko je koga pakovao?

Nevena: Moja prva trka je bila 10K u Temišvaru. Išli smo zajedno, a Goran je tada bio navijač. I tada kao i sada nas uvek on pakuje. I danas pamtim taj fenomenalni osećaj, jer kad krenete na trke postanete svesni najbolje dimenzije ovog sporta. Otkrivate nova mesta i gradove koji vas uvek dočekaju otvorena srca, zaustavlja se saobraćaj, a domaćini se trude da trka ide najlepšim trasama. Jedinstvena trkačka perspektiva…

Goran: Moja prva trka je bila Novosadska noćna trka, divno iskustvo, mnoštvo nasmejanih ljudi. Pamtim osećaj ponosa i sreće sto sam uopšte otkrio sav taj trkački svet, kao da sam dobio na nekoj životnoj lutriji.

Prelazak preko ciljne linije. Kakvi su utisci kada se posle jednog perioda treniranja ostvari ono što je bila želja?

Goran: Ta 2017. je bila sjajna. Sve što smo želeli i planirali uspeli smo i da napravimo. Posle Temišvara, Nevena je istrčala svoju prvu 10-ku ispod sata u Ljubljani, dok sam ja istrčao svoj prvi polumaraton. Osećaj ispunjenosti, uzbuđenja i ponosa kada čovek shvati da je posle ozbiljnog napora uspeo da ispuni cilj je neprevaziđen. Bilo nam je jasno tada da nas je trčanje kupilo za sva vremena.

U to vreme Rastko i Časlav su gledali roditelje kako idu na treninge, pričaju o trčanju, osvajaju medalje. Koji je bio njihov utisak o svemu?

Goran: Prvo su se naravno podsmevali – mama i tata glume nešto, vidi kako se oblače, nećete valjda te helanke, budite ozbiljni kao drugi roditelji, nemojte da nas brukate i slično. Naravno, to nas nije doticalo, znali smo da je važno da im pokažemo na ličnom primeru kako i koliko se treba potruditi ako hoćes nešto više i bolje u životu. Posle nekog vremena i oni su počeli da uviđaju sve pozitivne efekte koje je trčanje donelo u naš dom, mada je verovatno za njihovo priključenje bilo važno i to što nisu želeli da im se roditelji bolje zabavljaju od njih samih.

Rastko: Ja mislim da im se nikad nisam stvarno podsmevao. Jedino sto mi je stvarno bilo smešno je to što nisu prestajali da pričaju o trčanju! Ako i ne pričaju o tome koliko brzo su istrčali nešto na treningu, onda pričaju o narednoj trci, diskutuju različite tehničke aspekte trčanja ili ažuriraju trkački sat. Mislim da su i Facebook samo zbog trčanja napravili, da mogu s društvom da dele rezultate i prate dešavanja u klubu! Kao dete na prvi dan škole 🙂 Pretpostavljam, doduše, da je taj eksplozivni pozitivni početak treniranja normalna reakcija kad otkriješ nešto što nisi ni mislio da postoji. Ipak, ozbiljno govoreći, od početka sam bio ponosan, a mislim da su to i oni znali.

U jednom trenutku prestajete sa treniranjem, kako ste proveli taj period i šta ste trenirali?

Goran: Na žalost, meni je bilo potrebno neko duže vreme da naučim kako moje telo reaguje na trčanje i kako ga treba sačuvati. Do tada, moja preterana sportska ambicija neusaglašena sa mogućnostima, dovela je do ozbiljnije povrede za čije zalečenje je trebalo više vremena. Nevena se u tom kraćem periodu posvetila unapređenju plivačke tehnike, što je takođe bila njena davnašnja želja a čiju realizaciju je ohrabrio i podstakao uspeh sa trčanjem.

Nevena: Odavno je osvajanje kraul stila bilo na visokoj poziciji na mojoj listi “before I die”. Trčanje me je oslobodilo da se odvažim, ali i osnažilo da na zavidnom rekreativnom nivou savladam tu veštinu.

Povratak na trčanje i zašto baš opet trčanje?

Goran: Pa nema tu mnogo filozofije, postali smo “zavisnici”, osećali smo to kao nasušnu potrebu… Ipak, ovoj zavisnosti se za razliku od nekih drugih rado prepuštamo.

Koliko je generalno vama bitno što imate kontinuiran proces treniranja i kako na to glead vaša okolina? Koliko vaših prijatelja/poznanika trči, trenira?

Goran: Efekti svakog sporta, pa i trčanja, se vide samo u kontinuitetu. Naša šira porodica i prijatelji su prvo bili indiferentni, ali videvši sa koliko motiva tome pristupamo, počeli su da se interesuju, a onda i uključuju. Mislim da smo animirali dosta ljudi iz naše okoline da se pokrenu i niko od njih nije zažalio. Kako smo u BRC-u stekli mnogo prijatelja, a i doveli neke stare, moglo bi se reći da solidan procenat naših prijatelja trči.

Posebno sam srećna kada moj tata, koji svaki dan vozi bicikl (u svojoj 73. godini) kaže: “Evo danas je malo lošije vreme i na Adi nema nikog osim trkača. Kakvo god da je vreme, oni su uvek tamo…” Osećam dozu ponosa kod njega što je njegova ćerka deo te nepokolebljive populacije.

Nevena

Rastko i Časlav dolaze u BRC. Kako i zašto? Da li je bilo nekih nagoveštaja, da li ste ih vas dvoje inspirisali ili su oni izrazili želju za time?

Goran: Verovatno smo ih inspirisali, ali nije bilo nekog nagovaranja ili pritiska, sami su izrazili želju da krenu. Videli su medalje, društvo, slušali su naše priče i dogodovštine i odlučili da probaju. Ovakav tip aktivnosti kojim mogu na pravi, odmeren način da održavaju kondiciju uz kvalitetno druženje je bilo baš ono što im treba. Roditelji u helankama više nisu bili predmet smeha.

Nevena: Hahah, moja perspektiva je donekle drugačija. U jednom trenutku su momci ostali bez opcija za rekreativan sport, pa im je bilo zgodno da krenu na trčanje kad imaju već utabanu putanju i obezbeđenu logistiku 😊. Rastko se zaista našao u trčanju i prošlu sezonu je bio u BRC Endurance grupi, a Časlavu je još uvek potreban naš “nežni podsticaj”, najviše zbog toga što mora rano da ustane kad su treninzi.

Kako je to biti jedna trkačka porodica? Koliko je vama bitno da imate jednu porodičnu aktivnost van svakodnevnih obaveza?

Goran: Kvalitetno zajedničko vreme za našu porodicu je imperativ, jos otkad su dečaci bili mali. Trudimo se da toga bude što više, ali  naravno nije lako danas uskladiti se sa obavezama. Jutarnja priprema, odlazak na trening, trčanje, i neizbežna Šuma posle treninga – sve je to postao pravi ritual za nas. To je ono vreme kad se bez obzira na sve drugo fokusiramo na dodatno druženje i relaksaciju.

Podrška roditelja bitna je za lepo odrastanje, a koliko je bitno imati podršku dece u životu roditelja i kako to izgleda kod vas?

Goran: Sigurno je bitno i lepo, ali i da je nemamo, Nevena i ja bismo radili isto. 😊 Naša deca  znaju da smo mi uvek spremni da uložimo koliko god je potrebno energije u ono što mislimo da treba i što smatramo ispravnim. Mislim da njihova podrška dolazi iz tog poverenja koje imaju u nas i naše odluke i to nas čini zaista srećnim.

Časlav i Rastko treniraju u BRC-u. U moru izazova i obaveza koje imate – zašto baš trčanje?

Rastko: Od malih nogu trenirao sam košarku, koja je pre svega timski sport. Nedostajao mi je osećaj tima, saboraca i zajedničkih ciljeva. Trčanjem sam se jako kratko bavio nasamo i nimalo mi se nije dopalo, pre nego što sam se (priznajem skeptičan) u potrazi za društvom i organizovanim treninzima priključio BRC-u i to mi je iz korena promenilo pogled na sam sport. U suštini, iako sam puno slušao o maminim i tatinim iskustvima, na kraju je ovo bila isključivo moja odluka.

Inače, naučen sam da je trening koliko uživanje, toliko i obaveza prema svom telu tako da nikad se nije ni postavljalo pitanje posvećenosti.

Za mene je pravi bonus što, zapravo, volim što treniram!

S obzirom da ste bas gitarista i bubnjar, da li vidite neku vezu između muzike i trčanja?

Rastko: Kada trčis i kada sviraš, stičeš savršenu kontrolu nad svojim telom i utisak da je sve u redu. Nije iznenađenje što mnogi slušaju muziku dok trče. Sinergija!

Opiši trčanje kroz ritam, koji bi to ritam bio?

Rastko: Verovatno neki rock. Koji god može da te natera da skačeš i da se krećeš!

Časlav: Marš.

Za kraj, da imate porodični bend koji instrument bi svirali Goran i Nevena, koja bi to vrsta muzike bila i gde bi bio vaš koncert?

Goran: Sjajno pitanje! Kako sam se i ja godinama bavio muzikom svirajući gitaru, te nastupao 90-ih godina po poznatim beogradskim klubovima, mislim da bi bilo sjajno da jednom nastupimo zajedno u budućnosti. Što se mene tiče, a Nevena će se mislim složiti, to bi bila funk svirka, svirka puna ritma i tempa koji pokreće, negde na otvorenom, sa svim onim divnim ljudima koji nas okružuju i daju smisao našim životima.

Rastko: Dodao bih samo da oduvek postoji neka ideja da odsviramo neku pesmu Green Day-a, koje inače tata izuzetno voli da sluša kad trči!

Nevena: Ja sam samo muzikalna, pa ne mogu da dam konkretan doprinos porodičnom bendu. Dok trčim volim da slušam Pink. Tad je to moj alter ego, pa momcima ne može biti loše 😊.

Hvala vam na izdvojenom vremenu! Očekujemo prvi BRC koncert u vašoj režiji jednog dana!