Danas na meniju jedan od trenera BRC-a, Boris Ristanović! Saznajte koji je njegov najveći san, kako je odlučio da se bavi sadašnjim zanimanjem, šta bi izabrao između Ironman-a i porodice i još puno zanimljivosti iz privatnog i profesionalnog života – upoznajte Bokija van treninga:

Ko je Boris Ristanović? Predstavi nam se ukratko

Poreklom sam iz Čačka, najlepšeg grada u Srbiji, a i šire 😀 Radim kao glavni trener i koordinator Road Runners sekcija, Maraton sekcije, itd. u okviru Beogradskog trkačkog kluba.

Takođe, radim kao kondicioni trener sa košarkašicama Crvene Zvezde i kao lični kondicioni trener sa nekoliko vrhunskih sportista (Sonja Vasić, Zorana Arunović, Aleksandra Stanaćev, Biljana Stjepanović i dr.).

U slobodno vreme plivam, vozim bajs, trčim, čitam, gledam filmove, uživam u životu 😊

Borise, kako je proteklo tvoje detinjstvo u Čačku, čime si se zanimao dok si bio klinac?

Nema tu puno razmišljanja. Košarka je bila moja prva i jedina ljubav u tom periodu, jedina okupacija i smisao, to je to. Ništa drugo me nije interesovalo. Naravno, škola je bila prioritet i na tome sam zahvalan roditeljima.

Dugo su se bavio košarkom, povreda te je prekinula u jednom trenutku. Koje povrede si najteže prihvatio i o čemu si razmišljao dok si ležao u krevetu?

Možda i predugo. Dvanaest godina sam bio ekstremno posvećen tom cilju, svako veče legao u krevet sa košarkom u mislima, ujutru ustajao i razmišljao jedino o treningu.

Sa petnaest godina dogodila se prva povreda, koja zbog nemarnosti lekara nije bila sanirana u naredne dve godine. U startu povreda nije delovala preozbiljno i mislio sam da ću se brzo vratiti na teren. Otišao sam na rutinsku operaciju meniskusa, nakon čega mi je doktor rekao da nakon dve nedelje mogu da se vratim treningu. Ono što je zaboravio da mi kaže jeste da su mi i prednji ukršteni ligamenti kolena takođe pokidani.

I tako ja, sa velikim entuzijazmom počinjem ponovo da treniram, ali vidim da nešto ne štima, koleno ne funkcioniše baš sjajno. Ali nekako, zahvaljujući jakim mišićima uspevam gotovo četiri meseca da treniram sa pokidanim ligamentima. Sve do jednog trenutka. Skočio sam za loptu, nikoga oko mene. Pri doskoku sam doslovno osetio eksploziju u kolenu, pao sam, mislim da sam na kratko izgubio i svest od bolova, jer se jedino sećam crnila pred očima i ekstremnih bolova.

Nakon toga, nove dve operacije i godinu dana oporavka. Od nekoga ko gotovo deset godina nije imao pauzu dužu od tri dana, završio sam u krevetu, sa zablokiranim kolenom, čekajući na operaciju i tražeći smisao u svemu što se dešava. Tada nisam to primećivao, ali iz ove perspektive vidim da sam bio u teškoj depresiji. Nisam se viđao ni sa kim, po ceo dan sam igrao igrice, bio nervozan i sl.

Ali jednog dana mi je samo kliknulo da ne mogu više, pa sam sa sve štakama otišao u teretanu i počeo polako da treniram, radeći samo vežbe za gornji deo tela. U tom periodu, u teretani u kojoj sam vežbao zadesila se zanimljiva ekipa ljudi, tako da nisam izlazio iz teretane (mislim da se u tom trenutku rodila ljubav prema tom vidu fizičke aktivnosti).

Koji je to trenutak kad si odlučio da prestaneš sa košarkom i da odeš na DIF? 

Nakon tri operacije, i dalje sam imao želju da se vratim košarci. To se i desilo, ali od dominantnog klinca, koji je pretrčavao i nadskakivao sve ostale na terenu, došao sam u situaciju da se plašim duela, da sam izgubio onaj osećaj za loptu koji sam imao ranije, a svi ostali oko mene su poprilično napredovali. Taj osećaj nemoći polako me odvajao od ambicija da postanem profesionalni košarkaš, ali ljubav nikad nije bila ni za trunku manja nego kao na početku.

Kako sam upisao Tehničku školu, smer elektrotehničar računara, a škola mi je išla od ruke, prvo sam želeo da upišem Vojnu akademiju, smer raketno inženjerstvo. Baš mi je dobro zvučalo u tom trenutku. Međutim, kriterijumi (pre svega zdravstveni) za upis na akademiju su bili prestrogi i činilo se jako teško da bih prošao. Polako, pod uticajem tadašnjeg kondicionog trenera počinjem da se intesujem za DIF i polako se u glavi prebacujem na tu putanju, zbog čega mi je sada ekstremno drago.

Šta ti je fakultet doneo u razmišljanju, da li možeš da postaviš paralelu kako si trenirao dok nisi imao ta znanja a kako da si imao trenera koji je znao sve što si prošao kroz studiranje?

Kao košarkaš sam trenirao kod različitih trenera, neki su bili difovci, neki ne, što sada iz ove perspektive jako dobro mogu da uporedim. Treniranje po modelu „tako sam ja trenirao, pa ćete i vi“ i danas je (na žalost) jako puno zastupljen i mislim da je to ono što mlade igrače vodi u povredu. Trener koji je skoro završio karijeru, radi sa dečacima od 14-15 godina i sa njima radi kao što je on radio pred kraj svoje karijere. Nikako nije dobitna kombinacija.

Odatle se rodila želja da fakultet iskoristim na najbolji mogući način, da sprečim da se drugima dešava ono što se meni desilo. Naravno, povrede su sastavni deo sporta i nemoguće ih je potpuno izbeći, ali nekoga odbaciti zato što je poveđen to pre svega nije humano, a onda ni sportski.

Bio si najbolji student svoje generacije, a istovremeno aktivno si učestvovao u pokušajima da se nešto promeni na fakultetu? Šta ti je donelo jedno, a šta drugo?

To što sam bio najbolji student svoje generacije sa jedne strane pripisujem velikom interesovanju za materiju koju smo izučavali na fakultetu, ali i sa druge strane niskim nivoom zainteresovanosti ostalih kolega za istu, kao i niskim kriterijumima na fakultetu. Bilo kako bilo, to što sam bio student generacije donelo mi je jednu vrstu prepoznatljivosti u krugu profesora, sa kojima sam kasnije i profesionalno sarađivao u struci, kao i otvaranje mnogih poslovnih mogućnosti nakon završenih studija.

Sa druge strane, nepravda me uvek bolela i nikada nisam mogao da je prećutim. Zbog toga sam sa tadašnjim kolegom Dragoljubom, danas poznatijim kao Draža, počeo da se bavim ispravljanjem „krivih drina“ na fakultetu. Taj vid borbe me naučio i ohrabrio da stanem ispred svakoga, bez obzira na titulu, i kažem šta imam da kažem. Naučilo me i tome da ne pokleknem pred preprekama koje izgledaju nesavladivo i da pravednost i poštenje pobeđuju sve.

Ko je bio tvoj uzor na fakultetu i zašto baš on/ona?

Iskreno, ne mogu reći da sam imao uzora, nekako sam više analitično pristupio celom studiranju, pokušavao od svakog profesora da pokupim ono što je dobro i kvalitetno, ali i da vidim kako ne treba da se ponaša jedan akademski građanin i osoba zadužena za obrazovanje drugih.

Počeo si da trčiš, verovatno sa dosta sumnji u svoja kolena. Kako je bilo napraviti prvi kilometar?

Pomenuti Draža i ja smo bili cimeri u trenutku kada je on počeo da radi u Beogradskom trkačkom klubu i na njegov poziv sam otišao na trening trčanja na atletskom stadionu na Košutnjaku. Nisam mogao da istrčim dva kilometra, kolena su me strašno bolela i nekako je sve delovalo pogrešno. Sve osim gomile nasmejanih i srećnih ljudi koji bez problema trče, bez obzira na godine, pol, zanimanje…

Iskreno, to je detalj koji je odredio dalji tok situacije. Umesto da budem razočaran što nisam završio trening, bio sam ohrabren da nastavim dalje. Svaki naredni put sam po malo povećavao pretrčanu distancu i u roku od 2 meseca sam se drastično bolje osećao nakon treninga, bez bolova i drugih problema.

Trenerska karijera te odvodi u košarku i Crvenu Zvezdu sa kojom si osvojio mnoge medalje. Koliko je bitna uloga kondicionog trenera u košarci? 

Smatram da je uloga kondicionog trenera u svakom sportu jako bitna, a naročito u kontaktnom sportu, gde dominiraju brzina i snaga, dosta promena pravca i smera kretanja, dosta skokova i sl. Konkretno u mom slučaju, pored same fizičke pripreme, veliku pažnju posvećujem edukaciji mladih sportista, učim ih kako da prepoznaju određena stanja, da znaju šta im u određenom trenutku nedostaje, da prepoznaju znake pretreniranosti i slično, jer neće uvek imati kondicionog trenera pored sebe da im govori šta da rade.

Jedno vreme bavio si se dijagnostikom u Profex akademiji, po čemu ćeš pamtiti taj period?

Spoznavanje novih metoda rada, obogaćivanje stručnih znanja i veština koje mi i danas pomažu da budem bolji trener.

Poslednji basket i definitivno prelazak na ciklične sportove, zašto?

Bilo je nekoliko poslednjih basketa. Zajednički sadržalac za sve je bila povreda kojom su se završili. Posle 2-3 „poslednja“ basketa, definitvno sam uvideo da taj vid aktivnosti nije više dobar po moje telo i da osim emotivne satisfakcije, meni nanosi više štete nego koristi. Ciklični sportovi mi omogućavaju da ispoljim svoj potencijal, uživam u pokretu i kretanju, putujem, upoznajem nove ljude i dalje se stručno usavršavam.

Da li misliš da je tvoj dolazak u BRC bio jedan hrabar korak?

Sam prelazak iz profesionalnog sporta u rekreaciju za mene je bio veliki korak, jer sam sve vreme studiranja težio da sebe pozicioniram kao stručnjaka u košarci. Međutim, ispostavilo se da u rekreaciji (konkretno sportovima izdržljivosti), i te kako mogu ispoljiti svoja znanja i veštine.

Ono što me je zadržalo tu je da nema upliva politike, svako radi svoj posao najbolje što može i svi zajedno težimo vrhunskom kvalitetu. Došao sam jer sam verovao u misiju BRC-a, a ostao jer se svakog dana teži ostvarenju te misije, bez lažnih ideala.

Paralelno si trener i treniraš za sebe. Šta je teže, biti trener drugima ili sebi? Da li više voliš Borisa trenera ili Borisa takmičara?

Uh.. U početku je jako teško bilo obuzdati Borisa sportistu, ali sada su te dve ličnosti poprilično bliske i dobro se slažu 😀

Triatlon – ulazak je bio spontan. Kako je izgledao tvoj prvi bicikl i šta si pomislio posle prve trke?

U tom trenutku sarađivao sam sa našom sjajnom glumicom, Hristinom Popović. Ona je želela da završi sprint triatlon i zajedno sa njom sam uradio svoju prvu trku. Toliko mi se svidelo da sam nakon nekoliko nedelja odlučio da odradim samostalno jednu trku, da vidim gde se nalazim.

Bio je to sprint triatlon u Pančevu. Vozio sam improvizovani MTB bajk, bez sprinterica, sa najosnovnijom opremom. Najviše pamtim osećaj nakon silaska sa bajka. Nisam osećao noge, jedva sam hodao i sve vreme razmišljao – „Kako sada istrčati 5km?“. Nekako sam preživeo tu trku, istrčao bolje nego što sam očekivao, ali ono što je bitno – shvatio koje su mi slabosti i na čemu treba najviše da radim. Pomisao? Kada će sledeća trka? 😀

Ironman iskustvo, pripreme, iskušenja i na kraju definitivna odluka da nastaviš tim putem? Gde vidiš sebe kao Borisa triatlonca, a gde Borisa kao trenera za 10 godina?

Od studenta prve godine koji sedi u stolici i na računaru gleda snimke Ironman takmičenja, divi se veličanstvenim sportistima do Ironman finišera i trenera, iz ove perspektive put je bio poprilično turbulentan, izazovan i zanimljiv, a te karakteristike su me i zadržale u tom tipu aktivnosti. Pronalaženje i pomeranje granica, borba sa svojim slabostima, prevazilaženje barijera koje sami postavljamo…

Boris triatlonac za 10 godina ima već 2 učestvovanja na svetskom prvenstvu na Havajima, a Boris trener je zarazio još stotine ljudi da počnu sa triatlonom.

Treniraš i vrhunske sportiste i rekreativce. Gde vidiš zajedničke osobine, a gde razlike?

Sportiste delim isključivo na osnovu njihove posvećenosti onome što rade. Vrhunski sportisti koje si naveo su vrhunski zahvaljujući svom telentu, ali mnogo više posvećenom i teškom radu. U radu sa rekreativcima u sportovima izdržljivosti vidim istu želju, istu posvećenost, gde je moj cilj da trenažne aktivnosti i ambicije uskladim sa profesionalnim, porodičnim i drugim obavezama osoba sa kojima radim.

Šta je tvoj najveći san kao trenera, a šta kao triatlonca?

Triatlon kamp, desetine, stotine trialonaca na okupu, BRC energija i ljubav u vazduhu bi ujedinili snove jednog i drugog.

Fizička aktivnost kao sredstvo koje doprinosi kvalitetnom životu – koje su najčešće greške rekreativaca u pristupu? Okej je i da imaš takmičarske motive (bolji rezultat, pomeranje granica) ili želju da tri puta nedeljno treniraš jer se dobro osećaš. Kako napraviti razliku i odluku kad je trenutak i da li je ikada trenutak za promenom ciljeva?

Smatram da je fizička aktivnost najbolje sredstvo za podizanje kvaliteta života svakog pojedinca, ali isključivo ako je pravilno usmerena i dozirana. Najbitnije je realno određivanje ciljeva, kratkoročnih i dugoročnih, kontinuiran rad i postepeno povećanje trenažnog opterećenja. Mi kao treneri imamo ključnu ulogu u usmeravanju ljudi na pravi trkački put.

Da je Boris neki član BRC-a, napravi foto robot?

Samo ću reći – hidratacija. Ko razume, shvatiće 😀

Za kraj, da imaš mogućnost da biraš jednu stvar, šta bi izabrao: pokušaj za Ironman svetski šampionat sa svim rizicima koje to nosi ili jedan lep i miran život, šta bi izabrao? 

Pripreme za Ironman mom životu pružaju mirnoću i lepotu, vraćaju me u psiho-fizički balans i trenutno ne mogu svoju svakodnevnicu da zamislim bez toga, ali ako se pitanje odnosi na to da li bih birao to sportsko postignuće za lep porodičan život, izabrao bih porodicu, naravno. Ipak sam ja samo malo ozbiljniji rekreativac…

Hvala treneru!

Inače, Boris je upravo odbranio svoj master rad, za koji kaže da ga je dugo odlagao, ali kada se pojavila prava tema za rad – posvećeno je i sa puno entuzijazma prionuo na nju! „Morfološke karakteristike i sistolna funkcija desnog srca elitnih triatlonaca Srbije“ – sažetak je dostupan ovde.