Svi naši članovi su izuzetni ambasadori zdravog života, promena i dobrog primera uopšte u svom okruženju. Ove godine NajAmbasadorka BRC-a postala je Jelena Savić, tako što je najviše svojih prijatelja privukla da počnu sa trčanjem. Nakon par godina u klubu, evo kako je Jeca došla do ove titule!

Ćao Jelena! Hajde da te predstavimo čitaocima, kao i ostatak tvoje porodice. Gde se vi nalazite trenutno u BRC-u?

Ja sam već tri godine u BRC-u, trenutno sam u sekciji BRC Lean&Fit, a bila sam i u Road Runners-ima skoro dve godine. Moja ćerka (Jovana) je trčala sa Draškom u Youngsters grupi jedno godinu dana, zajedno smo istrčale polumaraton u Ljubljani. Muž (Ljuba) je krenuo pre godinu dana u Nordijce (BRC Nordic walking) i sa njim sam zajedno završila Beogradski polumaraton ove godine. Tu su još i mlađi Bojana i Petar koji ne trče aktivno, oni su podrška. I naravno tu je uvek pas Kiki koji je pridruženi član porodice!

Otkud ti u BRC-u, kako je tekla tvoja priča do ulaska u trkačke vode? Kako si čula za klub?

E pa ovako, to je bilo 2018. godine, Business Run. Koleginica Nataša Đoković je inicirala da mi kao firma krenemo na Belgrade Business Run. Onda su Milan Janković i Tijana Radovanović, isto kolege koji inače trče aktivno, organizovali nama treninge na nivou kancelarije, i nas 20-ak je počelo s njima da trči, većina kao početnici.

To je trajalo nekih mesec ipo, dva, do sredine juna i na Business Run-u je bio prvi put da ja istrčim više od 600 metara, što je bila, nekada davno, disciplina krosa na fizičkom u osnovnoj školi! To je bilo prvih 5km koje sam istrčala. Tada sam upoznala ekipu BRC-a, u trkačkom Hub-u, kada sam preuzimala startne pakete. Raspitala sam se kako šta, ko radi, gde radi…

Jednom prilikom u šetnji po keju naiđem ja na Ivana Radenkovića i ekupu koja je vežbala. To je tada bila B3 grupa Road Runners-a, i pridružim se početkom jula! To je bio moj ulazak u BRC!

Šta je tebi trčanje donelo u život? A šta za tebe trčanje znači sada, zašto sada trčiš?

Trčanje mi je donelo povratak i više vremena u boravku napolju, da se krećem, i to je verovatno prvi razlog zašto sam krenula da trčim – da budem napolju. A ono što je donelo – to je super ekipa! Prvo sa Ivanom Radenkovićem i sa Draškom, kao prva dva trenera, i zatim cela ekipa od nas 15-ak koja se i dalje druži, posle 3 godine.

Tako da su to novi prijatelji, nova poznanstva. Putovanja. Nove ambicije, neki novi ciljevi koji do sada nisu postojali (ono što kažu „Pobedi sam sebe“). Ja jesam takmičarski tip, ne mogu da se takmičim sa mlađima od sebe, ali sama sa sobom uvek mogu. I vrlo rado se takmičim sama sa sobom!

Sada trčim opet da bih bila napolju, jer to je dosta veliki paket vremena koji provodim napolju, a koji inače ne bih. Mislim da je to dobro za mene, pre svega za moje mentalno zdravlje. Drugo, trčim zbog fizičkog zdravlja. I opet – zbog društva! I i dalje pokušavam da pobedim sama sebe.

Kako majka troje dece usklađuje svačije obaveze, posao i svoj trening? Kako sve postižeš?

Prvo, to je odluka. Znači odluka iza koje stojiš, da hoćeš da izdvojiš to vreme. Drugo je podrška partnera, a onda i ostatka porodice (da nemam podršku u suprugu, definitivno ne bi moglo). Kada se setim kako je bilo pre tri godine kada su zvali u toku treninga ili pred trening, i sada kada znaju kojim danom imam trening – što se kaže napredovali smo. Već posle pola godine, dakle, i porodica je shvatila da je to vreme koje je za mene. Pretpostavljam da su i oni videli da mi to znači – a ako sam ja zadovoljna onda je i njima dobro!

Preporučila si trčanje/hodanje mnogim svojim prijateljima, rekli bismo da donosiš promene u svoje okruženje. Otuda i titula Najambasador BRC-a ove godine. Na koji način si ih motivisala da se priključe klubu ili da se pokrenu? Koja je tvoja „strategija“?

Ja verujem da ljudi vide promenu u meni, da li mentalno, u ponašanju ili fizički. Svesni su da ja provodim mnogo vremena na trčanju. Možda je to ono „prvo pokaži svojim primerom“. Nemam strategiju, osim da podelim sva ta iskustva koja imam kroz trčanje: šta mene čini srećnom. Ako to s nekim podeliš, onako iskreno, i ta osoba te poznaje, onda je jasno zašto bi neko krenuo istim putem.

Ima ljudi (prijatelji, rodbina) koji nekada dovode u pitanje njihovu mogućnost da se bave nekim sportom, da odvoje vreme. Jedini savet od mene je „Hajde prelomi, kreni malo pa ćeš videti kako ide, samo da ti uđe pod kožu“. Ponuda je jednostavno „probaj, ekipa je super, prijaće ti, najlakše je odustati!„.

Šta bi rekla Jeleni od 20 godina koja ima da uči, mora da izlazi… i koja gledajući vas pomisli koliko je vama lako?

(Bolje da pitaš Jovanu nego mene haha!) Dobro zezanje i putovanja! Super ekipa i sport što je zdravlje – to je bingo.

A šta bi poručila Jeleni u svojim 30-im, koja postaje mama, u sred početka karijere, i u ludilu je (dodaje Jeca), zašto bi joj preporučila trčanje?

Ono što i meni znači, pored ostalog, je neka vrsta reseta, mentalnog i fizičkog. Nije baš paralelna stvarnost, ali jeste reset koji znači i toj osobi i celoj njenon okolini, porodici, poslu.

Koja ti je omiljena uspomena/momenat iz BRCa? Koji je to special momenat?

Prvi polumaraton. Ljubljana te 2018. Oktobar, trčanje po kiši. što je nekad delovalo suludo (prosto, ne trči se po kiši!). Cela ta ekipa, ceo doživljaj Ljubljane, i te trke, žurke – sve zajedno. Prošli smo sve prvi put – i mi kao ekipa, i Draško kao trener. To je nešto što se ne zaboravlja stvarno!

Kakvi su tvoji naredni trkački planovi?

Planiram Ljubljanu, kao i svake godine. Volela bih da istrčim ispod 2h (Madrid je bio 1,59, znači ovo bi trebalo da bude ispod 1:59). Žao mi je što to nisam uspela prošle godine, jer volim da se takmičim sama sa sobom. Želja mi je da spremim maraton, pa možda sledeće godine bude maraton u Beogradu. Volela bih da lupim recku za tih 42! Voja mi je inspiracija, ako može on, što ne bih mogla i ja! San mi je i Atina, nikad se ne zna!

Hvala Jeco na ovom iskrenom razgovoru, i srećno na predstojećim trkama i sa novim poduhvatima!