Osnivač BRC-a i generalni menadžer Kluba od 2011. do 2017. sada prepoznatljiv kao pokretač mnogih velikih projekata u svetu trčanja. Poslednjih godina fokusiran je na sportski marketing. Čovek od milion ideja, ali čovek koji ih zaista sprovodi u delo!

Popričali smo sa Vekijem i o perspektivi rekreativnog sporta kod nas, ali ovog puta malo više o ličnim stvarima – saznali smo zašto nema TV, šta programer radi u sportskim vodama i na šta je posebno ponosan.

Ćao Veki, nema te na stazi neko vreme, da li planiraš skoriji povratak ili nešto novo u svom fitness životu?

Nešto nas ova godina zeza sa povratkom na stazu?! Posle IRONMAN-a u 2019-oj, cilj je bio vratiti se trčanju i posebno spremiti trku na 5km sa ciljnim vremenom 19:59. Trka na 5km je za mene savršena distanca koja mi omogućava 3 treninga trčanja nedeljno + 2 treninga snage, ali i ostavlja mogućnost ponekog izleta u bazen ili trail trčanje. Ovaj oprobani recept ostavljam sve dok ne sazrim za ulazak u MMA, kick box i muai thai :)

Leto 2020. godine prošlo je bez trka ali sa puno lepih trčanja na Dorćolskom keju u blizini BRC Runners HUB-a

Uskoro će se navršiti 10 godina od nastanka BRC-a. Da si sa ovim iskustvom ponovo u tom vremenu, da li  bi se odlučio za isti korak?

Ima trenutaka kada pomislim da bi mi bilo bolje da sam ostao u Nemačkoj na doktorskim studijama, te da sam nastavio da programiram. Ti trenuci traju nekoliko minuta i onda prestaju. Uradio bih sve isto samo mnogo hrabrije, šire i moćnije

Za 10 godina scena u trčanju se dosta promenila, više je ljudi koji trče, mnogo više trka i na kraju – da li je to bitno i kako ti na to gledaš?

Mislim da smo u proteklih 10 godina, barem jedan promil postali aktivnija nacija i približili se nekom uređenijem i boljem svetu u kojem ljudi više vremena provode napolju, u hodanju, vožnji bicikla, pilvanju, trčanju, umesto što gledaju TV i nerviraju se zbog onoga što tamo vide. U jednom trenutku biće dovoljno nas koji živimo upravo taj životni stil i onda će se sve promeniti.

Osećam, verujem, a i svedočim da moć sporta, posebno trčanja, ima značajnu ulogu u transformaciji kako pojedinca na ličnom planu, tako i našeg društvenog okruženja.

Sa ocem, Vojom, maratoncem, na Beogradskom maratonu 2019. godine

Od sajta Trčanje.rs, preko BRC-a i Serbia Business Run-a, do jedne sportsko markentiške agencije SportIT, kako vidiš te delove razvoja u ovih sada već 11 godina?

Baš tako, kao delove slagalice koja živi za našu misiju #bitkazakretanje. Sve je tu da podrži obične ljude (naše komšije, poznanike i prijatelje, mame, tate, bake, našu decu…) da žive ispunjeniji, zdraviji i iskustveno bogatiji život. Kroz to svaki pojedinac uzima aktivnu ulogu u životu, više nije posmatrač, te postaje odgovorniji za svoju ličnu sreću. Svi ti oblici rada (sajt, klub, događaj, kompanija…) su vozila koja treba da nas dovezu od jedne do sledeće tačke, tako da ih vidimo baš tako: kao korake u razvoju. .  

Imao si razne periode u treniranju od strastvenog trkača preko joge, kros fita, džiju-džice i triatlona, šta je zajedničko tim aktivnostima?

Tri stvari: (1) Vreme za sebe u kojem nema telefona, nema dece, nema posla, nema partnera i nema ničega sem prisutnosti u svom telu i biću. To je danas najskuplje i najpotrebnije. (2) Kultura tela kroz pokret, što znači da ne možeš biti zdrav ako ti je telo bolesno, ali i ne možeš proživeti život i doživeti čari života ako nemaš telo koje to može da podrži i (3) Uraditi nešto novo, naučiti novu veštinu jer mi često aktivnosti gube smisao kada dođem do onog Paretovog principa 80,20, tj. onda kada treba da uložim mnogo da bih dobio malo.

Ironman Emilia Romagna 2019

Ulazak jednog programera u svet sporta nije bio baš lak. Koliko je bilo iskušenja u tom procesu da se rekreativni sport pomeri sa tačke u kojoj je bio 2010. godine do danas? Zašto je rekreativni sport mnogo razvijeniji npr. na Zapadu ili u regionu nego kod nas?

Kada sam ja ušao u sport kao diplomirani FON-ovac, to je izgledalo čudno, ali sada kada vidim, to je bilo i jedino moguće da se neke stvari promene i urade na drugačiji način.

Tema Srbije kao sportske nacije, čitaj – nacije koja navija, a malo trenira, je široka tema u kojoj se ne zna šta je starije – kokoška ili jaje. Potrebno je razvijati sistem podrške ljudima da se bave sportom.

Ujedno na svakom je pojedincu da se redovno bavi sobom i svakodnevno pravi bolje izbore. Živimo u zemlji u kojoj je raspoloživi dohodak za slobodno trošenje građana (“disposable personal income”) nizak, pa je i naša odluka da novac potrošimo na članarinu u klubu, patike za trening ili izlet na planinu veoma organičena. 

Postao si član žirija na ESA (European Sponsorship Association) Awards u 2020. godini. Šta za tebe predstavlja to lično, a šta za Srbiju?

Za mene lično to je motivacija da nastavim da učim o sponzorstvima i marketingu u sportu. Za Srbiju to nema značaja, ali će imati za jedno 5-10 godina kada ovu temu mejnstrimujemo u marketing i sportsku zajednicu.

Ovaj inovatorski princip nam nije stran, daje nam mogućnost da uvedemo i oblikujemo temu na pravim vrednostima. Mehanizam je isti, slično smo već sada postigli  sa trčanjem, klupskim trčanjem i trčanjem u kompanijama.

Dugoročna posledica ovoga, verujem da može biti i veća transparentnost i veća okrenutnost održivim izvorima finansiranja celokupnog sportskog sistema. 

U žiriju prestižne Evropske Sponzorske Asocijacije

Na šta si ponosan kao preduzetnik u sportu, a na šta kao Veroljub atleta?

Ponosan sam na sve naše kolege, na sve zaposlene, na sve trenere i mlade profesionalce koji imaju honorare i plate od naših projekata. Tu mogućnost ne bi imali da nismo napravili ovu priču. Osećam ogromnu odgovornost i zahvalnost za to kao preduzetnik. Kada pogledam BRC tim, sve te mlade ljude i sve trenere koji su nekada trenirali sa nama, a sada su u nekim drugim sportskim pričama – vidim samo tu velelepotu sporta i našeg puta trčanja.  

Kao atleta imam i dalje brže vreme od tebe na polumaratonu, ali i na 5k, Dragoljube :)). Šalim se malo, kao atleta mi je važno da mi sport uvek ispunjava onaj glavni princip: sport je tu da unapredi moj život. Ako nije tako onda nema smisla. Redovno treniram poslednjih 11 godina. Dajem pozitivan primer svojoj deci koja vole da plivaju, voze bicikl i trče. Zdrav sam. Dobro izgledam. Volim svoje telo. 

Osećam, verujem, a i svedočim da moć sporta, posebno trčanja, ima značajnu ulogu u transformaciji kako pojedinca na ličnom planu, tako i našeg društvenog okruženja.

Gde vidiš dalji razvoj trčanja u Srbiji? Da li je to infrastruktura, stručni kadar, i kako to zamišljaš u narednih 10 godina?

Trčanje sada ima svoj put. Vidim ga kroz profesionalizaciju rada, kroz umrežavanje organizatora trka i nadam se, za 10 godina, kroz prepoznavanje trčanja i rekreacije kroz sistem sporta, za šta će biti potrebne određene kadrovske promene u tim sistemima. Moguće je da će potrajati to duže, dok ne dođe neka nova generacija sportskih radnika koji su odrastali u trčanju kakvo mi danas poznajemo.

Najprostije rečeno, shvatio sam da mora da dođe smena generacija, a u sportu, koji je i dalje u dobu socijalizma i gde se rezultati ne mere na tržištu, to znači bukvalno da će neki ljudi morati da umru da bi na njihova mesta došli neki mlađi. Znači, možda je ta perspektiva i 30 godina.

Tu onda govorimo o korenitim promenama i sistemu koji će podržati rekreativni i grassroot sport na pravi način. Ovo jeste malo tužno, kad shvatiš da najveće efekte svog rada nećeš doživeti, ali ono što mi radimo i u Trčanje.rs i BRC i SBR i sve što radimo, i što je meni važno da radimo – jeste da imamo jedan evanđelistički pristup, pristup za budućnost koja ima perspektivu.

Ambasador Colloseum Sport Tech Serbia

Da imaš mogućnost da biraš savršen ambijent za život, kako bi to izgledalo?

Imam kuću i dvorište i gledam na reku ili vodu. Muzej Macura u Novim Banovcima ili pak vila u kojoj je Olimpijski komitet Srbije su lepa zdanja u kojima bih mogao da zamislim sebe. Mogao bih i jedan ceo život da provedem u nekom malom mestu na moru, gde bih pisao i voleo.

Informacije koje dobijamo generalno su sve brže, sve je dostupnije i sve je instant. Kako vidiš poziciju modernog čoveka u tom ambijentu: brdo informacija koje treba obraditi, filtrirati i primeniti, a opet ostati na nekom putu? 

Čovek mora da zna da se isključi i da nauči da kaže NE. O ovome je već puno toga pisano: “information overload” je poznat princip. Lično ovaj problem rešavam ovako: dnevno radim unfollow i mute na mojim društvenim mrežama, nemam TV i ne čitam dnevne novine, o politici saznajem jedino kod Kesića, no i njega planiram da isključim jer ni to više nije razbribriga nego baš obrnutno.

Drugi deo rešenja problema je na psihološkom nivou: shvatam da ništa ne propuštam i da onaj FOMO (fear of missing out) je samo bezrazložni strah. Važne informacije uvek nađu put do pojedinca.

“Birajte samo najbolja mesta, ljude i iskustva za sebe” – sa decom na Belgrade Business Run 2018

Za kraj, koja je tvoja poruka članovima BRC-a? 

Neka vam BRC bude oaza najpozitivnije i podržavajuće atmosfere koja će vas pokrenuti na radost življenja kroz pokret, trčanje i vreme sa dobronamernim ljudima. Važno je da taj osećaj onda prenesete dalje, vašim ukućanima i vašim najdražim ljudima. Birajte samo najbolja mesta, ljude i iskustva za sebe, a mi ćemo se potruditi da BRC bude baš takvo mesto za vas, sve Beograđane i goste našeg grada.