Uoči starta prestižne svetske skyrunning trke Ultra Trail Mont Blanc, “suočili” smo našeg predstavnika (jednog od retkih) sa ovim giga mega poduhvatom i priupitali par detalja. Miloš Milisavljević, trener BRC Trail Crew sekcije, dok ovo čitate već je na putu ka startu CCC trke na 100 km sa početkom u italijanskim Alpima i ciljem u poznatom ski centru Šamoni (FR).

Ako ima neko da ne zna Spartaka, što je malo verovatno, evo prave slike i prilike:

Spartak predstavi nam se ukratko i dodaj tri stvari koje tebe najbolje opisuju

Imam 35 godina, iz Aleksandrovca sam i zaljubljenik u planine i trčanje. Trke sam odavno prestao da brojim, a tačan broj bi verovatno bio trocifren. Trčao sam trke od 5km do ultramaratona. Kada ne trčim i ne držim treninge, vreme provodim sa Ljiljom i Fridom (Frida je naš pas, Border Collie, koja takođe trči trejl trke sa mnom i trenira agility), čitam članke o trejlu i skyrunning-u, odmaram i provodim vreme sa prijateljima.

Ako misliš na osobine: posvećenost, skromnost i istrajnost

Spartak, ostalo je još 4 dana do početka UTMBa, kako se osećaš? kako putuješ i ko te prati? 

Za Šamoni krećemo u ponedeljak (23.8.), a start trke je u petak (27.8.), tako da ću imati dovoljno vremena da se aklimatizujem i priviknem na atmosferu UTMB-a. Moj tim u Šamoniju čine Ljilja, i prijatelji, Ivo i Ksenija. Organizovan je autobus za navijače, tako da će me tokom cele trke pratiti i moram priznati da će mi to mnogo značiti.

Dugo sam se spremao za ovu trku, i pored cele situacije sa covid-19, trudio sam se da ispratim ceo trening plan, ali naravno da je mali strah prisutan – odnosno neka strepnja da li će sve ići po planu i očekivanjima koje imam. Pretpostavljam da je to dobro, jer mi to ne dozvoljava da se previše opustim, nego će me terati da dam svoj maksimum. Mada, verujem da kada krene trka u Kormajeru u Italiji u 9.15h da će sve nestati i da ću se prepustiti planinskim gromadama kakve su Alpi.

Da krenemo malo ispočetka. Trenirao si rukomet, upisao DIF i onda kreće tvoja trkačka karijera. Kako si krenuo da trčiš? Koja je tvoja prva trka i po čemu ćeš je pamtiti?

Kada sam počeo da studiram DIF 2004. godine tada sam i krenuo da trčim. Naravno, to je bilo trčanje bez bilo kakvog cilja ili plana. Izašao bih napolje da razbistrim glavu od učenja i trčao onoliko koliko mi prija. Onda sam se spontano prijavio za Novosadski maraton, bez mnogo razmišljanja i svoju prvu trku istrčao u patikama za rukomet, pamučnoj majici i  rukometnom šortsu, a o satu sam mogao samo da maštam. Trku sam završio ni ne razmišljajući o vremenu u tom trenutku.

Prve trke, ali i prvi trenerski koraci u trčanju. Kada si došao u BRC kao trener? Kako je klub tada izgledao? 

U BRC sam došao marta 2013. godine. Kada pokušam da evociram te uspomene, prvo što mi padne na pamet jeste da je broj trkača bio mnogo manji, ne više od 50-ak ljudi. Trenirali smo na Olimpu, Kalemegdanu i Adi. Ljudi su nas posmatrali kao entuzijaste i često nam nudili prevoz, jer “zašto neko uopšte želi da trči, a da ga neko ne juri”.

U to vreme smo bili podeljeni u tri grupe, i imali zajednička zagrevanja i istezanja. Mislim da je super što sam u klubu od početka i imam priliku da vidim kako se menjao tokom ovih godina i kako se broj ponuđenih disciplina i trkača samo povećavao.

Jedno vreme bio si i trener SRP-a. Mnogi ne znaju za taj projekat kako bi ga ti opisao ljudima? Koja grupa ljudi, koji su ciljevi bili, koje ste trke trčali?

SRP (Serbian Running Project) je oformljen kao najbrža grupa u BRC-u, sa idejom da momci trče ispod 1.30 polumaraton, a devojke ispod 1:45 i da se pomera granica između rekreativaca i profesionalaca. Takođe, želja nam je bila i da putujemo na što više trka po Evropi i regionu.

Grupu je činilo 15tak članova i u početku smo trčali samo trke na asfaltu (Sarajevo, Zagreb, Prag, Amsterdam, Barselona), a kasnije smo polako skoro svi prešli na trejl.

Ono što je takođe bilo posebno u ovoj grupi jeste prijateljstvo koje se tu rodilo i održalo i dan danas, tako da smo se svi već i okumili. I pored toga što jedan broj članova danas živi u drugim zemljama, družimo se i dalje i organizujemo zajednička putovanja i trke. A grupa je nažalost prestala da postoji iz meni nepoznatog razloga, nije bila naša odluka.

Posle SRP-a krećeš sa sekcijom BRC Trail Crew. Prvo, zašto si odabrao trail umesto asfalta? Koliko ljudi je do sada prošlo kroz program?

Razlog zašto sam izabrao trejl jeste zasićenja kada su u pitanju trke na asfaltu. Svaki polumaraton je isti, 21,1 km i to je to, i vremenom su počeli više da me privlače planinski predeli, ali i ozbiljni izazovi pred kojima te stavlja ovaj vid trčanja. Počev od toga da ni jedna trka odnosno staza nije ista, pa čak i ako istu istrčite već sledeće godine, jer planina živi i menja se konstantno.

Takođe, više uživam u vremenu koje provedem sam u prirodi. A možda je i to samo prirodni razvojni put trkača, kada istrčiš sve na asfaltu prelaziš na trejl trke i uživaš.

Kroz BRC Trail CREW je prošlo preko 100 ljudi, a preko 30 njih je istrčalo ultramaraton. Sve više ljudi upravo prelazi sa asfalta na trejl format i zbog kvaliteta vazduha, bežanja od gradske vreve, uživanja u predelima i putovanjima koje organizujemo.

Kad i gde trenirate i koji su planovi za BRC Trail Crew do kraja sezone?

Ove sezone, radnim danima treninzi se organizuju na keju kod Brankovog mosta i na Košutnjaku, a vikendom putujemo po Srbiji do najlepših predela. Zajedno učestvujemo u biranju lokacija. Za završnu trku ove sezone smo izabrali Julian Alps Trail koji je planiran da se održi krajem septembra u Sloveniji, a da li ćemo trčati još neke trke do tada, to ćemo videti.

Ko su ljudi koje ti treniraš i zašto su oni asfalt zamenili trejlom?

To su ljudi koji žele da pobegnu iz grada, da uživaju u prirodi i u planinama, da putuju po Srbiji, upoznaju nove predele, a posle trčanja da začine to iskustvo sjajnim druženjem. To je već uigrana ekipa :).

Da se vratimo malo na sam UTMB. Šta je UTMB i šta ćeš ti trčati tog dana? Kako inače ljudi mogu da učestvuju? Koliko ljudi iz Srbije je do sada učestvovalo?

Ultra Trail Mont Blanc je najveća i najpoznatija trejl trka na svetu, a da biste učestvovali na jednoj od trka morate da skupite određeni broj bodova i da vas izvuku na lutriji. Konkretno za moju trku bilo je potrebno da imam 6 bodova iz 2 trke u periodu od 2 godine. To su trke od oko 50km i 2500m ukupnih uspona (D+). Ja ću trčati CCC 101km/6100m D+.

Svake godine iz Srbije učestvuje do 10 ljudi na UTMB, ali nisam siguran za tačan broj koliko je do sada učestvovalo.

Šta te sve očekuje na toj trci?

UTMB je specifičan po tome što se trči kroz tri države: startuje se u Italiji (Courmayeur), prolazi kroz Švajcarsku (Champex) i završava u Francuskoj (Chamonix-Mont-Blanc). Zato se trka i zove CCC (za sve koje staza zanima detaljnije sve informacije mogu naći na linku.

Prvi talas startuje u 9h, ja startujem petnaest minuta kasnije, a poslednji talas u 10h. Postavljeni limit trke je 26h i 30 min. Moj cilj je, naravno da budem brži od limita.

Jedan deo staze ću trčati noću i ako sve bude po planu, kroz cilj ću proći rano ujutru. Najviša tačka staze je 2600 mnv, a najniža 1000mnv. Neka prosečna nadmorska visina na kojoj ćemo biti za vreme trke je 1800mnv.

Ono što će svakako predstavljati izazov za mene su nizbrdice, a najduža je oko 20km i 1660m D- u prvoj trećini trke. Ono u čemu se nadam da ću biti uspešniji su usponi, najduži supon je na samom startu i dug je oko 9km i 1430m D+.

Koji su još veliki izazovi na trci – vreme, psihologija, fizička priprema, oprema?

Definitivno to što ću prvi put trčati sam. Do sada su mi uvek na najtežim treninzima društvo pravili Nikola Ilić, Srđan Mate i Miloš Nedić, a ovoga puta biću sam sa Spartakom.

Deo mojih priprama je bio i u tome da istrčim neke od najizazovnijih staza u Srbiji koje mi je predlagao Marko Nikolić – tako da možete zamisliti koliko je i za njih trebalo i fizičke i psihičke snage. Generalno, mislim da sam se dobro spremio, ali je suludo pomisliti da tokom tih 100km i 6100m uspona neće biti kriza.

Što se opreme tiče, pored standardne opreme (šorts, majica, čarape, patike) nosiću šuškavac, bandanu, kačket, majicu dugih rukava, helanke, štapove, čeonu lampu, astro foliju, prvu pomoć, pištaljku, rukavice, vodootporne pantalone. Većina ovih stvari spada u obaveznu opremu, jer organizatori su vrlo strogi po tom pitanju.

Koliko je za tebe lično značajna ova trka, kao trkača i kao trenera?

UTMB je jedna od najvećih svetskih trka i samo učešće na njoj je veliki uspeh. Na trci će biti najbolji svetski trail trkači, najbolja organizacija, sjajna atmosfera, sve najbolje što postoji u trejl trčanju.

Takođe ovo će biti najduža distanca i najviše uspona koje ću trčati do sad, jedno novo iskustvo i verujem nezaboravna avantura.

To sve očekujem kao trkač, a sa druge strane, kao trener imaću iskustvo učešća na ovoj važnoj trci koje ću moći da prenesem na trkače i sutra pomognem nekome ko ima iste ambicije da se kvalitetno pripremi. 

Šta misliš o ljudima koji trče ultre :))

Za trail moraš biti malo neustrašiv, verovatno i malo lud i definitivno svoj.

Hvala Miloše na intervjuu! Nama ostaje da ispratimo njegovo putešestvije i poželimo lagani ulazak u cilj! Jedva čekamo reportažu sa ove avanture!