Odmah da kažem da je ovaj BRC svet jedna ogromna duševna, mentalna i fizička banja što je prava retkost u ovom čudnom vremenu.

Na nama je koliko ćemo zaroniti duboko u sebe i ono oko nas – samim tim od toga zavisi i šta ćemo poneti sa sobom u dalje.

Na samom početku ove nestvarne godine nisam ni slutila dokle ću stići. Planirala sam da je vreme da se ubrzam i pokrenem ali nisam znala na koju ću stranu.

A onda u razmaku od 30 dana izgubila sam jedno od najvoljenijih i najvažnijih bića u svom zivotu i tatu.

Bio je to okidač da se svest opet podigne na viši nivo delovanja koji svi mi tako lako spuštamo na off, dozvoljavajući sebi da se pogubimo u svemu onom što nema veze sa esencijalnim.

Suština ovog teksta nije bol i gubitak, vec sreća, ljubav prema životu i snaga koju imamo u sebi i kad je teško.

Često zaboravimo da su pokretači svuda oko nas, samo je pitanje gde gledamo i koliko aktivno slušamo ljude oko sebe. I tek tako, tamo gde je do juce bio zid otvorila su se vrata.

Mislim da nikada neću zaboraviti trenutak susreta sa BRC svetom. Kao da je stalo vreme u sekundi. Svi šareni, nasmejani, puni neke vedrine koja u tom trenutku nije nedostajala samo u mojoj duši, to dugo nisam videla u našoj napaćenoj Srbiji na okupu a da nije od ekstazija ili nekih drugih stvari.

Zastanem i udahnem duboko kao kad stignete na more. I odjednom sreća me zagrli i kaže: “Super je sto si došla”. Moj flesh prekine nasmejani trener Ivan i odjednom trčimo pored reke. I počnem da slušam svoje srce i da duboko disem.

Znala sam da sam na pravom mestu. I tu počinje čarolija.

U pravom trenutku sam bila tu jer je sledio novi nalet bola. I novi gubitak.

Kada mi je umro tata, tog dana sam imala svoj treći trening i da me je neko pitao hočeš li da odeš bilo gde na svetu ili pored reke na trčanje izabrala bih isto što i tog dana. Trčanje.

BRC svet daje ubrzanje da se čistimo od svega onoga što nas zaustavlja da budemo srećni i slobodni, da pomeramo svoje granice, brišemo svoje strahove.

Kažem BRC mislim trčanje i ljudi koje sam susrela u tom paket aranžmanu. Svaki trener je svet za sebe, imaju to neko umeće da naprave mikro svet u kojem mi kao tim odišemo njihovom energijom.

U celu ovu avanturu krenula sam sa svojim velikim prijateljem Jelenom sa kojom dve i po decenije delim ovo putovanje i nasa ushičenost je ponekad bila u 3D projekciji i bez nje nista od ovoga ne bi imalo smisla.

Kao ni bez Stefana, našeg prvog trenera koji nas je sačekao nasmejan i bio je divno strpljiv sa mnom, što mi je neizmerno značilo. Sa celom grupom je čarobnjacki manervisao i samo on zna kako mu je bilo 🙃

Stefane, hvala ti na svemu sto si sa nama nesebično delio, od snage i sreće do iskustva i sto si imao veru u nas da mozemo više.

Koliko sam fantastičnih duša srela i sve su razlicite… i svako u svom filmu…

Super je što ovde nikad nećete čuti da se neko zžali. Priče o povredama se ne računaju, to je sastavni deo sporta, važne lekcije.

Nema teških tema koje se u realu toliko forsiraju…ovde toga neeeema.

E da, onda dođe pauza… ali taman sa prolećem kad se sve budi pa i taj maraton koji me ama baš nikada nije zanimao. Uglavnom me je nervirao jer mi je bilo ograniceno kretanje po gradu.

A ovde svi o tome pričaju… inače ne volim gužve ali hajde kao idem na neku trku zadovoljstva. Kakvo zadovoljstvo, prošla kroz agoniju sama sa sobom.

Povraćalo mi se od paranoje ali opet ta neka ludačka energija te nosi a i prijatelj je uz mene i to ne jedan… pa sva ta draga lica… i istrcim 5km ponosna kao da sam se na Mont Everest popela … i jesam… na planinu strahova koju sam gradila za zivota.

I tu sam osetila da radim jednu od boljih stvari za sebe! Kreće letnja sezona treninga, duži dani, zalasci Sunca pored reke, mirisi, boje, priroda….s ve sto ja volim …. nova etapa + trcanje … nova grupa, novi ljudi, novi osmesi i priče …nova avantura.

I onda novi trener, trenerka Ljubica, kao loptica skočica, energija da kad ustanete vikendom u 7 da idete na trening a ustajete i sve pitate jel mozemo i ranije da se nalazimo… ne moćete da budete mrzovoljni jer je ona uvek nasmejana i vedra.

Hvala ti mila Ljubice na vedrini kojom zračis, na veri da mozemo da ucinimo sledeci korak o kojem nismo ni sanjali, na bodrenju i deljenju srece i brige sa nama.

I dok sam rekla BRC stigle smo do našeg prvog polumaratona. I istrčali smo ga, moja Jelena i ja..i  nastupi radost do neba!

Opet je pauza a ja se radujem kao dete i isčekujem treninge jer nisam bas ljubitelj hladnoce i zime, a trčaću. Nezamislivo ali sada vec iz iskustva znam da ce sigurno biti bas dobra avantura.

Hvala BRC-u na svemu i hvala Naidi na snazi i veri u dobro.