Glumac i stručnjak u oblasti ličnog razvoja Siniša Ubović sa suprugom Aleksandrom već nekoliko meseci intenzivno trenira trčanje. Ni najveća zima nije mogla da ih demotiviše da propuste jedan jedini trening u klubu “Belgrade Running Club”, a nakon što su istrčali Beogradski polumaraton, red je bio da snagu volje testiraju u Parizu.

– Tragali smo za gradovima u kojima se održavaju maratoni i Pariz nam se ukazao kao prva i najbolja opcija. Godinama smo pričali da ćemo tamo ići na medeni mesec, i evo, posle 17 godina braka konačno smo uspeli. Tokom studija francuskog jezika tamo sam živela u nekoliko navrata, ali skoro deset godina nisam posetila francusku prestonicu. Osećala sam se kao da sam se vratila kući. Prva dva dana po dolasku nismo stali, pešačili smo 12 sati dnevno. Želela sam da Siniši pokažem sva mesta na koja sam volela da idem – otkriva Aleksandra i nastavlja priču o maratonu:

– Kad je označen start trke, počela je da pada kiše i da duva snažan vetar, otvorilo se nebo. Iako sam polumaratonsku trasu pretrčala za blizu tri sata, loši vremenski uslovi nisu mogli da umanje sreću koju sam osećala jer se nalazim u gradu za koji me vežu tolika sećanja. Zastajala sam na svakom ćošku i kod svake table koja je označavala kilometražu da napravim selfi. Svaki kilometar činio mi se kao mini-pobeda, a kad sam neposredno pred cilj ugledala tablu na kojoj je pisalo: “Šta? Bole vas noge? Hajde sada sprint, imate još samo hiljadu metara!”, to me je dodatno motivisalo da ubrzam. Valjda vas pri kraju, uprkos tome što ste iscrpljeni i što vas sve živo boli, ponese adrenalin, pa sam pred sam finiš počela da govorim sebi: “To, kraljice, kraljice!”

Iako je u Parizu bio prvi put, Siniša se osećao sjajno u francuskoj prestonici. Sa suprugom je obilazio galerije, bistroe, muzeje, ali je na njega, ipak, najveći utisak ostavilo to što je uspeo da obori lični rekord na polumaratonu, koji je poboljšao za 25 minuta.

– Ni u jednom trenutku mi nije bilo teško da trčim, sve vreme sam bio uzbuđen. Zamislite, Pariz, grad muzej, zatvara se za saobraćaj a otvara svoja vrata nama, odabranima. Nisam uživao koliko Aleksandra jer sam merio vreme, bilo mi je važno da ispunim zacrtani cilj. Poslednja dva kilometra sam prilično ubrzao i kad sam video da sam pomerio granicu koju sam sebi postavio, osećao sam se izvanredno. Na cilju me je sačekao koridor ljudi, dali su mi kabanicu, vodu, voće i medalju. Ona je kao neki podsetnik na to koliko sam bio izdržljiv i hrabar sve ovo vreme, kao neka kruna minulih treninga i priprema.

Prvo je prošao kroz finiš, pa otišao u kafić.

– S obzirom na to da je Aleksandra startovala dva sata posle mene jer ja trčim brže, svratio sam u jedan kafe da uz pićence, sam sa sobom, proslavim pobedu. Onda sam je sačekao. Došla je uplakana od radosti. Izgrlili smo se, izljubili i otišli da slavimo zajedno.

Kad su se vratili u Beograd, sa još većim žarom su nastavili da se bave dnevnim aktivnostima. Trčanje im je oboma promenilo poglede na svet.

– Zahvaljujući njemu Beograd posmatramo drugačijim očima. Počeli smo da uživamo u njegovoj lepoti, u bojama, u njemu kad pada kiša, kad je poledica ili veje sneg. Klub “Belgrade Running” je naša oaza, a pošto se tu trči u grupi, mnogi su nam postali prijatelji, saradnici, kolege. Često umesto da sa nekim odemo na kafu, mi idemo na trčanje – kaže Aleksandra.

IDEJE NA SVEŽEM VAZDUHU

Siniša je na trčanju dobio ideju za naredni projekat. U pitanju je predavanje “Total Motivation” koje će se uskoro održati u Beogradu.

– Trčanje je nešto što vas tera da izađete iz kuće i kad je loše vreme, kad ste mrzovoljni, kad vas boli glava ili se ne osećate dobro. Ono je metafora za fenomenalnu igru života, da ne odustajete kad vam je teško. Naziv mog “Total Motivation” treniga, “Odustajanje nije opcija”, nastao je dok sam trčao. Potrudiću se da u ta tri dana, koliko će trajati predavanje, objasnim ljudima kako funkcionišu principi motivacije, da vide koja je to dobra, a koja loša. Prolaziću kroz vrlo konkretne vežbe i pokazivati im najnovije tehnike kojima mogu da podignu nivo energije, jer upravo nam njen nedostatak pravi velike prepreke ka onome što želimo da ostvarimo. Hoću da dokažem ljudima da mogu da briljiraju u svakom segmentu života, da ih motivišem da sa mnogo više energije uživaju u njemu i da postanu izvrsni.

Možda se tako čini jer ga ne viđamo često u pozorištu i na televiziji, ali Siniša nije zapostavio glumačku profesiju, on je na sceni sve vreme.

– Evo upravo sam počeo da sarađujem sa rediteljkom Natašom Šević s kojom pravim emisiju “Izaberi uspeh”. Snimio sam pilot epizodu serije “Barista” u kojoj igram lajf kouča. Radim i kao stendap komičar koristeći motivacioni nastup. To je prava potvrda toga da se u životu ništa ne dešava bez razloga, da mi to što sam studirao glumu pomaže da ljudima plastično objasnim neke situacije. U toku predavanja glumim najrazličitije likove i govorim o raznim stvarima, a ljudi pak kroz smeh ili tugu najbolje asimiluju stečeno znanje.