U BRC Runners HUB – u powered by PUSH odražavaju se predavanja kojima naši članovi, ali i svi koje zanimaju trkačke teme mogu da prisustvuju. Na poslednjem predavanju naša gošća bila je Mona Maličević, lekar opšte prakse i trkačica. Razgovarali smo sa Monom o svemu što je bila tema predavanja, ali i njenom trkačkom iskustvu i ciljevima.

Predstavi nam se i upoznaj nam sa onim što će biti tema današnjeg predavanja?

Ja sam lekar opšte medicine, 6 meseci sam volontirala na endokrinologiji i imala sam sreću da imam najbolje endokrinologe kao svoje mentore. Trenutno radim da Acibadem koji je jako poznat po sportskoj medicini.

Ideja koju sam imala kada sam kreirala ovo predavanje je da upoznam ljude sa njihovim telom, sa endokrinologijom, sa hormonima i sa potrebama njihovog tela, a sve u cilju toga da oni budu dobri trkači.

Ono što je bitno za trkače je da shvate da način na koji mogu da pospeše svoje trčanje zavisi od toga šta će da rade nakon trčanja. Ako mi pretpostavimo, što i jeste istina da je ovo škola trčanja koja će da obezbedi edukaciju na visokom nivou, kontinuirani trening i progres, ono što mi kao lekari možemo da posavetujemo jeste šta ljudi da rade osim trčanja kako bi bili bolji od toga.

Proces oporavka nakon trčanja je ključna stvar. I to svakako zavisi od toga šta nam je cilj u toku trčanja. Jer neki ljudi dolaze na trčanje samo rekreativno, neki žele da dovedu sebe u stanje da trče duge staze, nekima je cilj samo da smršaju.

Dakle, pre svega je važno da sebe kategorizujemo šta želimo i šta nam je važno, šta nam je cilj, kakvo je trenutno stanje našeg organizma, da li imamo nekih zdravstvenih problema na koje je važno obratiti pažnju. I kada sagledamo tu kompletnu sliku dolazimo do ključne priče.

Jer period oporavka nakon trčanja potpuno je različiti ako imamo potrebu već sutra za intezivnim treningom i ako treniramo samo rekreativno.

Sa druge strane ako imamo recimo preko 35 godina cilj nam je da humani hormon rasta održimo na visokom nivou, kako bi na neki zdrav način okrenuli proces starenja, u tom slučaju da imamo potpuno drugačiji proces oporavka tela. U tom slučaju dva sata nakon treninga nećemo da unosimo hranu u sebe, jer će nam to u potpunosti oboriti taj hormon.

Šta treba raditi nakon trčanja u periodu oporavka?

Period oporavka je koncetrisan na spavanje i relaksaciju kao što je meditacija, na disanje, kojim se bavimo i u toku vežbanja, jer ljudi dosta nepravilno dišu. Treba da se bavimo ishranom, kao i pićem i meditacijom.

Te četiri komponente će da utiču na trčanje. Što se tiče ishrane ona može da bude stres za naš organizam, ali i distres. Dosta ljudi danas sebi pravi stres bukvalno samo ishranom. Namirnice koje treba da se smanje ili eliminišu iz ishrane jesu one koje dižu kortizol, kao što su kafa, alkohol, energetska pića, brzi ugljeni hidrati. Ove namirnice nam stvaraju upalu koja možda nije iskazana u telu, ali definitivno stvara upale i diže nivo stresa i kortizola.

Ja se u poslednje vreme dosta baziram i na gladovanju, na intemitentnoj ishrani. Takođe je jako bitna hidratacija, jer postoji dosta ljudi koji su hronično dehidrirani, usled načina života i ishrane, a njedno piće ne može da zameni vodu.

A šta je sa ljudima koji recimo nisu dugo trčali i trenirali, na koji način oni treba da se ponašaju?

U svakom slučaju trening treba da bude lagan, baš kao što se ovde u školi to radi. Ako nam je cilj da skinemo kilažu, mi ćemo da dostignemo te rezultate laganim džogingom. Tu je već stvar u kombinaciji treninga, zbog čega je važno priključiti se školi trčanja kao što je ova, jer treneri u tim situacijama svakako najbolje znaju na koji način treba trenirati.

Ali najvažnije je da trening treba da bude kombinacija intezivnog treninga na kraće vremenske dužine, a ne samo laganog džogiranja. Ti kratki intervali treniranja, sa periodima oporavka i repeticija i upravo takav trening u neverovatnoj količini može da doprinese gubljenu kilaže mnogo brže, nego da se fokusiramo samo na lagani džoging.

Oporavak od tog treninga može da uključuje i džogiranje, jer se različita mišićna vlakna uključuju pri jednom i pri drugom treningu tako da je važno da aktiviramo i jedna i druga.

Prednost trčanja u odnosu na neki drugi vid treninga?

Kada trčimo zaista su nam svi mišići aktivirani. U tom kontekstu trčanje ima prednost jer se ogromna količina energije utroši da bismo mi pokrenuli svoje telo. Svi ti mišići su skeletni i pokreću se našom voljom. To je preko 600 mišića koji će da rade i koje ćemo mi da pokrenemo. To je trening koji vežba i telo i volju.  

Kako si ti odabrala Školu trčanja i koji je tvoj cilj u okviru trčanja?

Ja sam od srednje škole u teretani. Kao mlađa sam se bavila košarkom i imala sam astmu kao mala i od tada nisam mogla da ispratim utakmice i aerobni trening. I sebe sam u toku svega toga ubedila da ja to ne mogu i da trčanje nije za mene.

I tako sam shvatila da ja godinama idem u teretanu i da su to samo te spore vežbe, dugotrajne koje se svakako dobro odražavaju na moje telo, ali sam pomislila zašto ja mislim da nešto ne mogu i zašto ne bih probala trčanje.

Tako sam došla u školu, kao osoba koja ne voli da ide na traku, a samim tim ni da trči. A sad sam se osposobila i to za jako kratko vreme da trčim 5 km i shvatila sam takođe da trčanje napolju, nema nikakve veze sa trčanjem na traci. A takođe sam shvatila da ja to mogu i sad više nemam momenat da nešto fizički ne mogu da ostvarim, sad postavljam nove ciljeve. Ok, prešla sam 5 km, ajde sad da idem na 10 km, na polumaraton.

I tako sam shvatila da trčanje jeste za mene i da to treba da ostane vrsta treninga koju želim da zadržim jer ima puno benefita na celo telo. Osim toga imam stresan posao i to jeste jedan način da otklonim taj stres. Takođe druženje sa ljudima sa kojima imamo slične ciljeve. Jer izbor ljudi sa kojima ćemo da provedemo vreme može da bude razlog za naš stres ili opuštenost. A ovde su ljudi koji mene us vakom slučaju opuštaju, posebno nakon svih situacija na poslu.